Dođe tako dan kada se sateraš u ćošak.
Znate onaj ćošak na koji vas upozoravaju još od malih nogu. Prvo da paziš da se ne udariš u njega, potom vas tamo pošalju za kaznu ili prete istim, a malo kasnije ti kažu da ne sediš na ćošku, jer se po nekoj babinoj priči nikad nećeš udati. E baš taj.
I uvek je tako kada te na nešto upozoravaju. Na kraju sam sebe dovedeš tu.
Moj ćošak je jedna ljuljaška u parku u kraju. Tamo zalutam kada mi se snovi upletu u paučinu. I kad glavom jako tresnem o zid. I to ne onaj mermerni, već onaj čvršći, zid od reči. Svojih reči. Najbolnije je kada ti se sopstvene reči obiju o glavu. Plus dobiješ čvorugu na poklon. Bez mašne.
Ovih dana mi je pola grada ćošak. Ovih dana pokušavam da razbijem zid. Ili glavu. Al’ me glava ne sluša. Filozofira. I traži ko zna kakve znakove. Tako sam i pre neki dan, dok sam čekala da kupim kokice, izvukla jedan papirić da pročitam svoju poruku dana. I onda su me tresnule dve reči: Zapitaj se? Na kraju nisam ni kupila kokice, a ceduljicu sam bacila u kantu i rešila da je ignorišem.
I uvek je tako kada želiš da nešto ignorišeš. Na kraju ti samo dođe pod nos.
Mnogo toga se pitam u poslednje vreme.
Pitam se kako jedan spontani izlazak može da promeni tok želja? Kako je moguće da zvuk par žica pogodi one moje žice? Da par pogrešnih reči budu one koje ruše zid?
Pitam se kako se u prolazu zalepiš za nekog? Kako kad nećeš? Kad ga nisi isplanirala? Kako ga onda osetiš u onoj tišini u kolima? U nervoznom smehu? U dodiru preko jakne? I kako na kraju taj neko bude tvoje osećanje, a ti samo nečija potreba?
Pitam se zašto svi počnu da pričaju o knjigama kad čuju koji sam fakultet završila? A meni tad u glavi spisak knjiga koje nisam pročitala, a trebalo je. Ni tebe nisam pročitala. Izgubila sam se negde između boje tvog glasa i dima. I možda malo zbog gitare. Preskočila sam par stranica. Možda čak i čitavo poglavlje. Ono u kojem ukapiraš da kada skinemo maske, ostaje samo strah.
Pitam se i šta kriješ iza godina. Iza zagrljaja. Neodgovorenih poruka. Neispijenih kafa. Fotografija nekih plavuša. Mnogo plavuša. Iza polovnih priča. Maske večitog dečaka. Iza onog “Bolje je tako”.
I bolje je tako. Zato što ne znaš da kažeš da kad misliš da. Zato što ne umeš da podeliš loš dan. Zato što si odustao, a nisi ni pokušao.
Na neka pitanja jednostavno ne treba tražiti odgovor.
P.S. Još uvek se nisam udala.
Autorka: Anela Uzeirović
