#Kako Ovca kaže
Srećem ga već neko vreme. Vrti krugove u parku i žicka ljude za keš. Ciga, u pocepanom džemperu i izbledeloj zelenoj jakni. Uvek je u toj jakni i gotovo da ga nikad nisam srela treznog. Nekad, kad je park prazan, on sedne na klupu i svira. Valjda tako ubija vreme.
Danas sam stekla utisak da mu baš loše ide. Primetio je da ga posmatram, pa je krenuo ka meni.
– Ljubim ruke, gospodža! Če daš cigaru?
– Danas slabije ide posao? – pružam mu paklu i upaljač.
– Viš’ da pos’o nije lak kad si trezan – uzima dve cigarete i jednu stavlja iza uha.
– Razumem, koliko ti treba?
– Za šta?
– Za osmeh.
– Dva vinjaka i burek s meso!
– Evo ti i za čaj, da se ugreješ posle – pružam mu novac.
– Gospodža, saču se odužim! Kaži koju da sviram – vadi usnu harmoniku iz jakne.
– Ne treba, bre! Uživaj!
– Taki je red! Vidim da si ti neka fina, operu da sviram ne znam… ali brata Ljubu Aličiča – derem!
– Umeš da recituješ?
– Uf… odavno sam otiš’o iz čkole. Mogu da ti ispričam nešto!
– Neka, sviraćeš mi brata Ljubu jednom na svadbi i bićemo kvit.
– Priča ide ovako: kad sretneš gospodžu s tužne oči, koju ubiva sekeracija i ona ne zaboravi da ti da za vinjak i burek, niste kvit . ‘Al da ti kažem, kad se vrneš u svoju kožu i prestaneš da živiš za njegove oči, pozvače te. Ti budi pametna, pa nemoj da mu se javiš. Brzo če u život da ti udže jedan, zbog kog ti oči nikad neče budu tužne. Mnogo para češ da imaš, u đip če da te voze. Da crknem odma’ ako lažem!
– Verovatno će sa tim džipom da me odvezu u božju mater?
– Nije sramota da voziš đip, ako si ga zaradila s ti mali prsti. I zapamti da ne smeš da odustaješ, tamo gde odustaneš uvek pada kiša, ‘ladno je i niko ti ne da za vinjak.
– Iz koje knjige je ova priča?
– Iz tvoj buduči život.
Ćušnula sam mu paklu u džep. Zavukla sam se ispod šešira i lagano sam krenula iz parka. Lepe su te priče u kojima nema tužnih očiju i kiše. Meni su dovoljne.
Autorka: Tijana Banović
