Šta uopšte znači biti bezbednosno kulturan?
Kada sam upisao Fakultet bezbednosti, prijatelji su me pitali: „Šta tačno učiš na tom fakultetu?“, a ljudi koji su odrastali u bivšoj Jugoslaviji rekli: „A pa nismo znali da ONO i DSZ i dalje postoje!?
„Opšte narodna odbrana“ (ONO) i „Društvena samozaštita“ (DSZ) predmeti su starijih generacija koji su se slušali jednako u srednjim školama i na fakultetima, a predavači bili su diplomci današnjeg Fakulteta bezbednosti. Ono što je veoma važno kod ovih predmeta jeste što nas oni uče na koji način reagovati u vanrednim situacijama npr. poplavama, zemljotresima, fabričkim akcidentima..uzbunama, mobilizaciji, rukovanjem vatrenim oružijem, upotreba prve pomoći, i td…
Iako ovi predmeti posle raspada Jugoslavije više ne postoje, potreba za njima je sve veća, što se videlo tokom vanrednih situacija u proteklim godinama (Poplave 2014, Zemljotres u Kraljevu 2010, i dr.) Međutim na našu sreću, umesto njih se pojavio drugi predmet koji dobija novo ruho, modernije i prilagođeno današnjem društvu, kao i novo ime Bezbednosna kultura.
E, sada – o čemu se ovde radi?
Bezbednosnu kulturu možemo objasniti kao ponašanje kojeg treba da se pridržavamo kada se nađemo u stanju potencijalne opasnosti, kada nas nešto ugrozi i posle ugrožavanja naše bezbednosti. Ukoliko bi se našli u situaciji da pored vas izbije požar – kako bi reagovali? Da li bi znali da upotrebite protivpožarni aparat? Prisustvujete potencijalnom ispoljavanju nasilja – šta bi uradili? Kada biste čuli jednoličan zvuk sirene – to bi značilo da? Kako da se ponašam u saobraćaju? Ovo su neka od pitanja na koje bezbednosna kultura daje odgovor.
Danas nažalost svoju bezbednosnu kulturu možemo unaprediti samo putem neformalnog i informalnog obrazovanja. Potreba za formalnim obrazovanjem u vidu predmeta u osnovnoj i srednjoj školi, koji bi se zvao Bezbednosna kultura mladih, definitivno postoji.
Pored znanja stečenog o ovom pojmu na fakultetu, aktivirao sam se tokom druge godine studija i proučavao razne delove pojma „Bezbednost“. Ono što se dalo primetiti jeste da mladi i nemaju toliku ulogu u unapređenju svoje bezbednosti, kao ni edukaciju. Zbog toga sam sa nekoliko kolega pokrenuo organizaciju civilnog društva, preko koje smo organizovali predavanja, kampove, radionice, konferencije koje su se bavile pitanjima bezbednosti i tako podizali svest mladih o ovom pitanju, što činimo i dalje. Iznenadilo me je da postoji velika zainteresovanost mladih za bezbednost i to među ljudima raznih profila – sa fakultetom ili bez. Pored naše, još nekoliko organizacija se bave ovim pitanjem, kao npr. KOMS. A sve ih je više. Moram da napomenem da ovaj pojam nije samo problem mladih u Srbiji, već i globalno.
Usled povećanja radikalizacije i povećanja ekstremizma kod mladih, OEBS je dosta pažnje posvetio mladima u poslednje vreme, što je dovelo i do usvajanja rezolucija vezanih za bezbednost mladih. Tako su Ujedinjene nacije 9. decembra 2015., donele istorijsku rezoluciju 2250 – mladi, mir i bezbednost, sa kojom je Savet bezbednosti prvi put mladima dao ulogu aktera, a ne samo pasivnog subjekta. Mladi će sada dobiti svoj deo u odlučivanju o bezbednosti, izgradnji mira i razrešavanju konflikata. Rezolucija dosta obećava mladima, a ja se nadam da će se ovaj papir polako pretvarati u praksu uz aktivno učešće mladih.
Bezbednosna kultura mladih je definitivno nešto čemu treba da posvetimo pažnju, možemo naučiti samo korisne stvari koje nam dosta mogu pomoći u životu.
Zato – informišite se o bezbednosnoj kulturi, jer ćete sutra biti jači ako ste spremni da odgovorite na krizne situacije koje vas mogu zadesiti. Samim tim ništa neće moći da stane na put ni vama, a ni ljudima oko vas.
Miloš Tišma
