Kada mi neko kaže „Bir fest“, prvo čega se setim jeste uzbuđenje oko akreditacije. I kako su svi mislili da je to jako kul. Ali i nije toliko koliko zvuči. Evo šta se dešava „iza“: moj posao se u suštini sastoji u tome da gledam kako se drugi ljudi provode, da to sve fino zabeležim, stavim u izveštaj, da zabeležim koliko je ljudi bilo na nekom koncertu, koji je najposećeniji, da posle koncerta jurim izvođača da mi kaže kako je zadovoljan koncertom itd. Tipična neka novinarska pitanja. I onaj „najmanje kul“ deo svega jeste to što stojimo pored bine, gde se ništa i ne vidi. Osim ako nemaš „Nikon D3x“ (čisto da se razumemo, nemam pojma koji je to model, ali je bio prvi koji je mom malom „profesionalacu“ pao na pamet) da odeš ispred bine i fotkaš. Prve tri pesme.
Ali, i pored svega toga, ne mogu da kažem da sam se loše provela. Đuskala sam pored bine uz omiljeni bend. Znate onaj osećaj kad ide neka pesma koja nije toliko poznata, ali je vi odlično znate i jako volite i krenete da se drete iz sveg glasa, a ljudi u vašoj okolini vas gledaju kao da ste pali s Marsa? E, to sam bila ja. Osim što nije u pitanju bila jedna pesma, već čitav koncert. (Iz nekog razloga većina novinara je smorena dok čeka da bend završi koncert da bi im postavili par pitanja.) I posle koncerta, dobila sam priliku da na kratko proćaskam s pevačem (e, taj deo u vezi akreditacije jeste kul).
Na pitanje našeg portala šta bi mladima koji žele da uspeju poručio, Aki Rahimovski, frontmen „Parnog valjka“ nam je rekao: „Neka vjeruju u ono što rade i uvjek će doć uspeh.“ Tu priliku smo iskoristili i da ga pitamo šta nam spremaju za jedan jubilej kao što je četiri decenije postojanja, a Aki nam se samo zagonetno nasmešio i rekao: „To ćete bit na vrijeme obavješteni.“
Pošto smo ustanovili da skakanje pored bine i nije toliko kul (posebno ako ste jedina osoba koja to radi), shvatićete zašto sam na kraju odlučila da veći deo „Bir festa“ provedem sa društvom. I tako sam gledala drugaricu koja je neizmerno uživala u nastupu „Plavog orkestra“. Sa njom sam i skakala uz „Gobline“ i ispijala pivo. Onda me je upozala sa nekim zaista ineteresantnim osobama kojima sam nekako uspela da zaboravim imena (izgleda da ispijanje piva i pamćenje imena ne idu zajedno).
Družila sam se i sa nekim divnim osobama s ovog portala. Popila pivo s urednikom. Napravila kompromitujuću sliku 3:) i zaradila 10% od plate (što i nije toliko strašno, s obzirom da radim kao volonter).
Da ne ispadne da sam samo pila pivo i družila se, i da nisam radila svoj posao, najposećeniji koncerti bili su koncert Si Lo Grina, „Van Goga“, „YU grupe“, Prljavog inspektora Blaže i Kljunova.
I da ne bude da se na „Bir festu“ samo pilo pivo, organizatori su i ove godine sproveli kampanju „Biram da recikliram i doniram“, koja za cilj ima očuvanje životne sredine, a kupovinom suvenira, mogli ste pomoći stradalima u majskim poplavama.
I to bi bilo to, pivopije drage, za ovu godinu. Do sledeće fešte galona piva i dobrih muzičkih vibracija, doviđenja.
