Sećam se prvog odlaska u biblioteku, bibliotekara koji ne veruju da znam da čitam, a ja ne verujem da od toliko knjiga mogu da uzmem koju god želim i da kad god poželim mogu da je zamenim za drugu.
Izbor je bio težak ali u mojim rukama je završila knjiga belih korica na kojima se nalazila slika čika Duška, a u knjizi nije bilo slika i po tome se razlikovala od većine knjiga za decu. Međutim u toj knjizi sam pronašla najšareniji svet i najlepše slike mašte, Strašnog lava, Plavog zeca, razbojnika Kađu i princezu Nađu, dečaka kome od umivanja rastu uši i koža postaje tanka, a pronašla sam i „smešne reči kao što su papadaći, kao što su sumareni, kao što su, kao što su…“.
Sećamo se vremena kada je Duško budio Beograđane svojom čuvenom emisjiom „Beograde, dobro jutro“, stvarao neprevaziđenu emisiju „Na slovo na slovo“, pisao „Ženske razgovore“, pesme za decu, aforizme, uređivao časopis „Poletarac“ ili jednostavno razgovarao sa svojim prijateljima.
Njegova zbirka „Poštovana deco“ već 60 godina predstavlja pravo bogatstvo za najmlađe čitaoce, ali i za sve one čiji duh ne stari. Sećam se svog prvog susreta sa zbirkom pesama koja je imala isti naziv ali se malo razlikovala od originalnog izdanja. Imala sam šest godina i postala sam član biblioteke, što je za mene bila velika čast.
Duško Radović pesme
Među značajnim delima Dušana Radovića se, pored ove zbrike pesama, izdvajaju radio-igra „Kapetan Džon Piplfoks“ (1953), zbrika pesama „Smešne reči“ (1961), pesme i priče „Pričam ti priču“ (1963), televizijska serija „Na slovo na slovo“ (1963-1965), poema „Če, tragedija koja traje“ (1969. sa Matijom Bećkovićem), pesme „Vukova azbuka“ (1971), pesme „Zoološki vrt“ (1972), aforizmi „Beograde, dobro jutro“ (1977, 1981. i 1984.)
Njegova dela su prevođena na sve značajnije svetske jezike i dobitnik je najuglednijih nagrada među kojima su „Neven“, „Nagrada Zmajevih dečjih igara“, „Mlado pokolenje“ kao i diploma Međunarodne organizacije za dečju književnost „Hans Kristijan Andersen“.
Pesme za decu
Poezija za decu Duška Radovića je jedinstvena po tome što se pesnik deci obraća kao ozbiljnoj i zreloj publici i na duhovit način opisuje njihovu svakodnevnicu ali i svet mašte. Govorio je da je počeo da piše za decu jer se njih plašio manje nego odraslih i zato što je razgovor sa decom uvek iskreniji i jednostavniji od pisanja za odrasle. Svojom iskrenošću i jednostavnošću osvojio je sve generacije, pa tako njegovu poeziju za decu neretko čitaju i odrasli.
Pisana reč nije bila jedino Duškovo sredstvo komunikacije sa publikom već joj se obraćao i preko radija, televizije, a po rečima njegovog velikog prijatelja Matije Bećkovića, da je danas živ sigurno bi bio najpopularniji tviteraš na svetu. Kako su se nove tehnologije razvijale, tako je pronalazio način da preko njih prenese svoju poruku.
Duško Radović voditelj emisije
Publici je posebno draga radioemisija „Beograde, dobro jutro“ koja je emitovana na Studiju B i kojom je budio Beograđane od 1976. godine pa sve do svoje smrti (1984). Njegovi aforizmi su osvajali duhovitošću, mudrošću, tačnošću i rečitošću, pa su nadživeli Radovićev fizički odlazak i nastavljaju da žive, prepričavaju se, čitaju, potvrđuju i izazivaju divljenje.
U njima niko nije pošteđen i ukazivano je na simpatičan način na mane svih, od roditelja, dece, supružnika, nastavnika, službenika, lekara do vlasti i političara. Mnogi tvrde da je Radović bio odličan satriričar iako on sam nije voleo sebe tako da naziva govoreći da on više žali nego što kritikuje. U svojim aforizmima nije samo žalio i kritikovao već je i prikazivao sve lepote života, ali i glavnog grada u kome, kako je rekao Matija Bećković, ovaj Beograđanin nije rođen ali je postao jedan od njegovih simbola.
Oni koji su poznavali Dušana Radovića, kažu da je bio prirodan, narodski čovek, uvek okrenut prijateljima i porodici. Ponekad je delovao namršteno, ali imao je veliko drugarsko srce. Voleo je druženja i sport, navijao je za Partizan svim srcem, voleo je šalu, priču i iskrenost, a nije voleo izveštačenost, formalnost i udruženja književnika.
Po rečima Matije Bećkovića, Radović nije voleo reč „pesnik“ i sve ono što joj se pripisuje, a sebe je smatrao zanatlijom. Da je u svome zanatu bio najbolji, svedoče brojne kolege i čitaoci, a radovalo ga je to što se bavi poslom koji voli i što to još nekoga zanima. Zasluženo je stekao veliku popularnost, a Matija Bećković je za svog prijatelja i kolegu, velikog Duška rekao: „Niko se nije više grozio prostakluka, a tako voleo široku publiku“.
Uticaj
I mi koji nismo rođeni u vreme kada je Duško Radović živeo, ponekad imamo utisak kao da ga poznajemo zahvaljujući njegovim delima. Znamo šta je njegova vedrina koja se krije u aforizmu kojim sebi i drugome ulepšavamo dan, u stihu pesme iz detinjstva koju nismo čuli godinama a ipak ponekad neočekivano zapevušimo „Živeti, živeti, lepo je živeti“ i u smehu koji izazivaju njegove reči.
Više od trideset pet godina je prošlo od odlaska Dušana radovića (smrt i njegovo ime se ne mogu pominjati u istoj rečenici) a on je i dalje tu i sve njegove reči kao da su upravo sada izgovorene. Njegov prijatelj i kolega Matija Bećković je na otvaranju izložbe rekao da za tih 30 godina sigurno nije prošao nijedan dan a da ga neko nije citirao ili pomislio šta bio on danas rekao. „Duško Radović je način mišljenja, a ne nešto što je prošlo“, zaključio je Bećković.
