Gost beogradskog festivala fotografije Vizualizator je Edvard Kiting, jedan od najuticajnijih fotografa današnjice. Nagrađen je Pulicerovom nagradom za fotografije koje je napravio neposredno posle terorističkog napada u Njujorku 2001. godine.
Radio je kao dugogodišnji fotograf za The New York Times i bio je redovni saradnik brojnih magazina kao Rolling Stone, Time Magazine, New York Magazine…Specijalno je pristao da nam za Portal Mladi malo približi svoju profesiju.
Da li postoji posebna čar u crno-beloj fotografiji?
Mislim da postoji. Crno-bela ima taj presek, kontrast koji drugačije definiše stvari. Snimanje takvim objektivom poseduje onu teksturu koja je najpribližnija ulici i svetu sa ulice
Fotografisali ste svakodnevni život, venčanja, poznate ličnosti, tragediju 9. septembra… Koje slike su ostavile najjači utisak na Vas?
Teško je uperiti prstom u jednu svoju fotografiju i reći: „to je ta“. Mislim da su to, ipak, fotografije velikih uličnih fotografa koji su uticali na mene i zbog čijeg uticaja se bavim ovim poslom.
Možete nešto da nam kažete o napadu 9. septembra 2001.? Koliko je bilo teško fotografisati u takvim uslovima?
Kad se sve to dogodilo, to je, očigledno, bio najveći zadatak u mom životu. I nadam se da će to i ostati najveći zadatak, tj. da se neće ništa takvo ponovo desiti. Tada sam znao da imam veoma važan posao da uradim i pokušao sam da postavim sebi najviše standarde. Želeo sam samo jednu veliku fotografiju! Želeo sam samo jednu veliki fotografiju, za koju sam znao da će se razlikovati od svih ostalih fotografija koje sam slikao do tad. Znao sam da će događaj biti specijalan, pa sam znao će i fotografija biti drugačija. Molio sam se i nadao da ću na licu mesta i prepoznati tu fotografiju i zarobiti svojim fotoaparatom.
Kakva je budućnost fotografije u ovoj digitalnoj epohi? Danas kada imamo socijalne mreže kao što su instaram fejsbuk, tviter, okruženi smo gomilom fotografija.
Budućnost fotografije je sledeća – u jednom danu se napravi više fotografija nego što se ikad napravilo. Sutra još više, prekosutra još više… Hiperpodukcija fotografije stavlja moju profesiju u težak položaj, spušta se cena onog što su medijske kuće spremne da nam plate.
Posao fotografa je svakim danom sve teži i teži. Sve je teže imati sredstava za život ako želimo da se posvetimo samo fotografiji.
Često fotografišete Njujork. Zašto Vas taj grad toliko inspiriše?
Tamo se uvek dešavaju neke promene. Ovih dana tamo sve oscilira, Njujork je živ grad. Nastavlja da raste u svakom pogledu, svaki put kada ga fotografišem, to je drugi grad. Ako se grad koji fotografišem stalno menja, onda se i ja kao fotograf menjam i to mi prija.
Možete li da nađete inspiraciju u ovom delu Evrope? Mislite li da je Balkan inspirativan za jednog fotografa?
O, verujte mi! Uvek kad sam u novom gradu, inspiracija dođe sama. Zato na novom mestu ću lakše pronaći inspiraciju nego u Njujorku. Za mene ne postoji ništa interesantnije nego da doputujem u neku zemlju prvi put, da upoznajem neke druge kulture. Uvek imamo neku imaginarnu sliku o mestu u kojem nismo nikad bili, pa kada prvi put dođemo u njega, to postaje stvarno, zanimljivo i drugačije od onoga što smo u glavi konstruisali.
Postoji li neka veza između Beograda i Njujorka? Da li nešto spaja ova dva grada?
U Beogradu sam vrlo kratko. Moj prvi utisak je da su i beogradske ulice veoma žive. Mislim da je i ovo jedan od gradova u kojem se stalno nešto dešava. Radujem se daljem proučavanju grada i fotografisanjem njegovih ulica.
