Kada čujemo reč autentičnost, prvo što pomislimo jeste jedinstvenost, posebnost. Šta zapravo znači biti autentičan, poseban, svoj? Kakvi su ljudi koji žive autentičnim životom, a kakvi oni koji svoju autentičnost skrivaju i predstavljaju se drugačije misleći da će tako biti prihvaćeni i voljeni?
Svi smo mi autentični
Svi smo kao deca bili autentični i samo svoji, to je period kada se naša prava priroda ispoljava u svom pravom svetlu, potpuno slobodno. Tokom odrastanja i upoznavanja sa našim primarnim negovateljima, sa drugim ljudima, normama, pravilima, dolazi do sve većeg skrivanja te naše prirode. Kako rastemo i ulazimo u svet odraslih sve više gubimo to svoje istinsko ja sa kojim smo rođeni i u kojem smo se osećali slobodno, bezbrižno, ispunjeno.
Stupanjem u spoljašnji, socijalni svet sve je veća potreba da se uklopimo i sve više želimo da budemo prihvaćeni od strane drugih. Ta velika potreba za pripadanjem i prihvatanjem dostiže svoj vrhunac u pubertetu. U tom periodu mi najčešće vešto skrivamo svoju posebnost i počinjemo da se ponašamo kao neko drugi.
Savršenost nije autentičnost
Osoba želi i teži da bude savršena, da zadivi druge i tako stvara idealnu sliku sebe pred drugima jer smatra da pravi on nije dovoljno dobar, savršen i da kao takav ne zavređuje naklonost, pažnju i ljubav. Tako, malo po malo, naša prava priroda ostaje zabačena negde u dubini nas dok nova i lažna postaje sve jača.
Nažalost, iako se možda u toj novoj ulozi savršeno uklapamo i dobro smo prihvaćeni, moramo se zapitati da li smo mi sami sebe istinski prihvatili i zavoleli? Da li se mi tako osećamo dobro i ispunjeno kao što tako drugima izgledamo spolja
Na sreću, naša prava priroda i autentičnost jesu negde zagubljeni, sakriveni duboko u nama ali nikada ne nestaju, prava, realna naša ličnost uvek čeka da mi ojačamo, zavolimo je takvu kakva je i pustimo na slobodu, među ljude bez straha od odbacivanja.
„ DA LI SE SEĆATE KO STE, PRE NEGO ŠTO JE SVET REKAO KO BI TREBALO DA BUDETE? “
Šta znači autentičan?
Autentičan znači biti onakav kakav jesi u dubini svoje duše. To je ona osoba koja kad se zavese spuste, svet utihne, kada se spoljašnja svetla uperena u tebe ugase, ono ko si tada, to je tvoja prava osobenost bez lažnog sjaja i idealizacije.
Ako uspemo da budemo takvi u prisustvu drugih makar postepeno, možemo da kažemo da smo na dobrom putu da prihvatimo sebe bez maski i igranja tuđih uloga. Bićemo u skladu sa svojim vrednostima, bez potrebe da nam se drugi dive jer ćemo se mi diviti sami sebi takvi kakvi smo, i tako sigurni i svoji otisnuti u svet.
Autentični ljudi
Ono što je u startu greška koju pravimo misleći da će nas drugi voleti i prihvatiti ako budemo stalno birali reči umesto da kažemo ono što nam je na duši i u srcu jeste činjenica da ako nas ljudi prihvate i zavole kao takve, to znači da oni nisu zavoleli pravog mene već tog idealizovanog, savršenog, skrojenog za spoljašnji svet, lažnog mene. To opet znači da mi NISMO zaista iskreno voljeni. Ta lažna osoba koju smo sami skrojili je voljena i prihvacena, ne i pravi mi.
Zato je bolje da ne biramo reči, da ne glumimo i ne idealizujemo svoje ponašanje, već da se prepustimo trenutku, sebi i budemo ono što zapravo jesmo. Nećemo biti prihvaćeni u toj meri u kojoj bi bili da smo lažirali, da smo se pravili i idealizovali, ali i ta mala grupa ljudi koja nas prihvati, to će biti ono pravo i istinsko prihvatanje, vrednost i sreća.
Smej se, razgovaraj, igraj, pleši, hodaj, piši, pevaj, ljubi i voli onako kako samo ti znaš, kao kad misliš da te niko ne gleda, onako istinski svoje, slobodno, iz duše. Možda nećeš imati veliki broj ljudi koji će ti se diviti, ali imaćeš sebe, jedinstvenog , predivnog sebe.
I za kraj, kako je to lepo rekao Isus Hrist:
„ Jer kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi? “
