Razvoj čovečanstva nam je doneo put u svemir, put u najdublje delove planete Zemlje, internet, „pametne telefone“, brze automobile… Međutim, uprkos prednostima razvijene tehnologije, moderna nauka ostaje nemoćna pred nekim izumima antičkog sveta.
* Grčka vatra je upaljiva smesa koja se je upotrebljavala u borbi protiv brodova jer je gorela na vodi. Otkrivena je u Vizantiji. U narodu je poznata i pod terminom „tečna vatra“, a taj izraz je čak i korišćen u poznatoj seriji „Igra prestola“ (o ovoj seriji ćemo uskoro imati seriju tekstova kako bismo vam što bolje prikazali neke zanimljive činjenice pred početak pete sezone ove vrlo popularne serije). Zvaničan recept za pravljenje ovog oruzija nikad nije otkriven uprkos velikom broju neuspelih pokušaja.
* Mitridatijum je „univerzalni protivotrov“ stvoren od strane kralja Mitridata VI Pontskog, a usavršen od strane lekara cara Nerona. Originalni recept je izgubljen, ali istoričari ističu da su neki od sastojaka opijum, iseckane zmije i kombinaciju malih doza raznih otrova i njihovih protivotrova. Sergej Popov, bivši istraživač biološkog oružja u Sovjetskom savezu, je pokušavao da napravi moderni Mitridatijum.
* Arhimed je koristio dobro uglačane štitove kako bi reflektovao sunčeve zrake i opšte je poznato da je njegov „snop svetlosti“ korišćen kako bi bili spaljivani rimski brodovi blizu Sirakuze. U poznatoj emisiji „Razbijači mitova„, Džejmi Hajneman i Adam Savidž nisu uspeli da proizvedu efekat Arhimedovog snopa svetlosti međutim, studeti iz San Franciska su 2005. godine uspeli da, koristeći Arhimedova uputstva, zapale brod.
* Još jedan od antičkih izuma koji se spominje u seriji „Igra prestola“ pod imenom Valerijanski čelik jeste u stvari Čelik iz Damaska. Pravljen od sirovine poznate kao Vuc čelik, poreklom iz Azije, ovaj čelik je bio neverovatno jak.
Čak do Industrijske revolucije nije skovan metal jači od njega. Pronalaskom elektronskih mikroskopa otkrivena je i tajna pravljenja ovog čelika. Naime, u njegovu proizvodnju bila je uključena nanotehnologija, što je značilo da je tokom proizvodnje dodavan materijal koji izaziva reakcije na kvantnom nivou, ovo je bila neka vrsta alhemije. A među materijalima korišćenim u proizvodnji ovog čelika su kora biljke Cassia auriculata, vanadijum, hrom, mangan, kobalt, nikal i neki retki elementi koji su dolazili iz rudnika u Indiji.
* O supstanci poznatoj kao savitljivo staklo (vitrum flexile) se govori iz tri izvora, ali nijedan ne može da potvrdi da li je ta supstanca stvarno postojala.
Prvi je pomenuo konzul Petronije, 63. godine nove ere u priči o kovaču stakla koji je caru Tiberiju predstavio stakleni sud i zamolio cara da sud baci na pod, nakon čega se sud nije slomio, već samo udubio, a kovač mu je brzo vratio prethodni oblik.
Zbog straha od obezvređivanja dragocenih metala, Tiberije je naredio da se izumitelj obezglavi, te je tajna o savitljivom staklu nestala sa njim. Ukoliko je istina da je rimski kovač stakla zaista izumeo savitljivo staklo, izgleda da je bio par hiljada godina ispred vremena.
Možda su ljudi u antici koristili drugačije pristupe pri stvaranju, možda su opet koristili materijale kojih danas više nema, no ono što se ističe je orginalnost i neponovljivost izuma iz davnih vremena.
