Da bismo shvatili šta to osobe obolele od anoreksije odbijaju i čemu se protive, potrebno je zapitati se šta jedenje znači, u psihološkom smislu.
Anoreksija je poznata kao poremećaj ishrane, ali je pre svega reč o bolesti psihološke prirode. To što smo opsednuti svojim izgledom, težinom, željom da smršamo i zbog toga se izgladnjujemo do ekstremnih mera i granica, u suštini je prouzrokovano nezadovoljstvom, nedostatkom samopouzdanja i sličnim emocijama.
Nije greh redukovati ishranu i „baciti’’ se na vežbanje pred letnju sezonu, ali ako i nakon ostvarenih rezultata nastavimo sebe da kritikujemo kako smo predebeli, kako nam je telo grozno i kako izgledamo očajno, te „stavljamo rajsferšlus na usta’’, očigledno je da preterujemo. Zapravo, anoreksija neće nastati zbog gubitka apetita, već od opsesivne borbe protiv gladi zbog stalnog straha od gojenja. Dakle, sve je stvar psihe.
Kako sve počinje? Prvo, podaci pokazuju da je anoreksija česta u Zapadnim društvima, u profesijama poput manekenstva i baleta, i da je velika verovatnoća da će se javiti kod devojaka od kojih se očekuje savršenstvo u svakom pogledu.
Često se kaže da je ova bolest u suštini sukob između majke i ćerke. Već se ovde vidi da emocionalni pritisak prvo nastaje spolja, što zbog očekivanja, što zbog standarda koji nam se nameću. Ako je ideal lepote biti lep i mršav, i to se svakodnevno propagira u medijima, prirodno je da će se među devojkama u adolescentskom periodu javiti potreba da taj trend ispoštuju.
Ipak, nisu samo adolescentkinje u opasnosti (iako je kod njih najkritičnije zbog „divljanja’’ hormona) – anoreksija se javlja kod žena i devojaka od 12. do 25. godine. Takođe, neki naučnici tvrde da je mogući uzrok ove bolesti i genetika.
Kako objašnjava psiholog i psihoterapeut Marija Kulović, anoreksične osobe smatraju svoje telo neprihvatljivim i zato ga je potrebno očistiti od loših unutrašnjih sadržaja, odnosno hrane. Apetit im se postepeno smanjuje, a na kraju i izbegavaju jelo, vodi se računa o kalorijama i vežba se do iznemoglosti kako bi se efekat mršavljenja pospešio. Važno je znati da nasilno hranjenje neće izazvati dobar efekat, već suprotan – osoba će postati anksiozna, depresivna, sa još manje samopouzdanja.
Odnos sa roditeljima je krhk. Sa jedne strane oboleli od anoreksije žele da se vežu, ali sa druge strane postoji strah, posebno od majke i onoga što ona daje, a to je hrana. Kada se telo zatvori za hranu, ono je pod kontrolom, otporno na nagone, pročišćeno. Čak i ako se potkrade „greška’’, pa se ipak nešto pojede, povraćanjem će se regulisati stanje. Zato je anoreksija u bliskoj vezi sa bulimijom.
Psihološki značaj jedenja je ovde ključan. Hrana je uteha, nadomešćivanje ljubavi, pažnje, primanje u sebe deo spoljnog sveta, ali to anoreksična osoba odbija jer želi da ostane „prazna’’ i čista.
Na kraju, zbog stalnog izgladnjivanja i povraćanja, telo više i ne može da podnese hranu te se javljaju mučnine, bolovi u stomaku i nadimanje. Postepeno, apetit nestaje, kao i kilogrami, ali sa njima odlazi i zdravlje – koža gubi sjaj, suva je, peruta se, kosa opada, ali se maljavost javlja na drugim delovima tela poput lica, opada energija, izostaje menstruacija, gubi se želja za polnim ili bilo kojim drugim društvenim odnosom, puls je slab, udovi se jedva pokreću itd.
Lečenje nije lako jer se bolest teško priznaje.
Psihoterapija i hospitalizovanje su obavezni, kao i dugoročno medicinsko praćenje. Učešće porodice u oporavku je ključno, samo je prvo neophodno da sam pacijent prizna da ima problem jer je bez toga sve uzaludno.
Anoreksija nije naivna bolest i moguć je smrtni ishod kao rezultat ili gladovanja, ili samoubistva zbog depresije.
Želja za savršenom spoljašnošću lako može postati opsesija. Taj trend se širi i opasan je. A vi razmislite, da li želite zdravlje, život, pa i tih nekoliko kilograma viška, ili birate ovo?
