Verujući i neverujući, tvrdi realisti i jurodivi, ljudi od svake fele složiće se u jednom – pisac je proklet i proklet će uvek i biti. Zašto i otkud mi to sad na pameti dok čitam Petrijin venac?
Eklatantni primerak ove tvrdnje je Dragoslav Mihailović, jedan od nekolicine, ako ne i jedini preostali živi klasik srpske književnosti. Na njegovoj koži i u četvorouglu pisac – delo – kritika – čitaoci se najjasnije može izvući skoro pa matematička jednačina koju sam pretpostavio u prvoj rečenici.
Taj je Mihailović u narodu, čitalaštvu, kritici i još nenapisanoj istoriji književnosti koju čitamo kao savremenu, predoređen (a ne treba biti ni najmanje vidovit da se takvo što sigurno zausti) da bude Onaj Koji Je Napisao Tikve. I to je, tvrdim, njegov usud. No, ovde bih o nečemu drugom govorio.
Ne, nije reč o Čizmašima, ovenčanim zaista najvrednijom književnom nagradom na ovim prostorima.
Reč je o romanu Petrijin venac, objavljenom 1975. godine.
Ta knjiga, porilično zaboravljena, skrajnuta, gotovo demodirana u ovim godinama, odveć isuviše je važna da ne bih o njoj govorio. Opet, zašto, zašto, zašto?
Kao najveći kvalitet ovog, kako to književni žreci vole da stručno nazivaju, pripovednog venca samovoljno bih izdvojio to što odaje utisak kao da ju je u pero pisca direktno diktirala moja baba, inače žena sa (upitnih) 4 razredna osnove škole.
Pričajući priču Petrije Đorđević, njena stradalništva i gubilišta, bezdane i uzvisice, Mihailović uspeva da, kao niko nikad, uhvati tonalitet jednog dijalekta, precizno ga transponujući, bez viškova i preterivanja koji su česta praksa u pokušajima tog tipa. Međutim, za razliku od nekolicine veličanstvenih promašaja takvog manirisanja literature, Petrijin venac i dalje odiše širinom, svim ponorima i vertikalama tzv. „visoke književnosti“, ne odričući se književnog nasleđa niti ga negirajući. Pisac je samo zašao u rukavac jednog jezika i uspešno ga tešući i doterujući, zaplutao njime. Raspisuje se hijazma tematskih okvira, od čedomorstva, majčinstva, zaborava, smrti, nardonih verovanja u onostrano, o patrijarhatu, položaju žene u takvom društvu, porodičnim odnosima, zađavicama na ženskoj liniji vatre svekrva – snaha, sve do uspenja na Onaj svet i s kraja, katarzičan povratak Ovamo.
Pročitajte: Čaj od šljiva Lazara Džamića
I u tom se rukavcu, tom tišaku Morave kraj piščeve rodne Ćuprije, najjasnije na površi vode ogleda sav (ostvareni) tragički potencijal Petrije Đorđević, otkriva se u svoj svojoj raskoši i bedi. Tu nema karnevalizma, makar ne onog očiglednog, ima samo vrlo malo svetlosti i ima glavne junakinje, savremene Beatriče koja autora svojim monolozima, gotovo uramljenim fotografijama njenog sećanja, vodi kroz Čistilište. Ne, ne plače, suzi joj oko samo, dešava joj se to stalno. Na sva razminuća u svom životu ona gleda kao na nužnost koja se, eto, zakopreni na dnu čašice rakije. I žali i pati i raduje se i srećna je, ali su ju sve teskobe toliko utukle u zemlju da su joj samo još usta ostala neutopljena u kalu, pa se protiv neminovnosti zaborava bori podsećanjima i pripovedanjima. Rečju: „Ne smem ja nji da zaboravim“.
Imam za ispovediti: kritički sam nemoćan i nedovoljan da bih išta pametno progovorio o ovom romanu. Možda bih mogao da natuknem, eventualno, kako bi Bahtin bio ponosan i da bi svesrdno podržavao i branio širinu kojom pleni ovaj oknjiženi spomenik.
Takođe bih, možda, mogao da citiram Vladetu Jerotića. Tačnije, da izdeklamujem njegov citat sa poleđine najnovijeg, Laguninog izdanja Petrijinog Venca.
Taj citat ovako zvuči:
„Kada sam završio čitanje romana Dragoslava Mihailovića Petrijin venac, desilo mi se nešto što mi se dešavalo samo izuzetno u prošlosti – poželeo sam da postanem bolji, čovečniji i plemenitiji, da zaboravim sve što sam naučio i sa čime, što bi rekao Hamlet, samo ‘izgledam’, pa da u meni ostane i prozbori samo ono što jeste, a ne što se ima, ono što damara u krvnim slivovima tela, a ne samo uzaludno asocira po moždanim sinapsama.“
Zaključak: čitati Mihailovića. Kompletnog.
