Zamislite svoj omiljeni film u jednoj jedinoj slici. Ali tako da na prvi pogled bude jasno šta je glavna tema filma, kom žanru pripada, a možda i ko su glumci i kakve likove tumače. Razmislite da li bi slika iz vaše mašte svima bila jasna asocijacija na taj film. A zatim pokušajte da predvidite da li bi ova slika mogla da doprinese većoj gledanosti filma i srazmerno većoj zaradi. Ako ste kroz sve ove korake uspešno prošli, čestitamo – napravili ste filmski plakat!
Potrebno je samo još da imate talenta za ilsutraciju i fotografiju i plakat se može naći na vašem zidu. Međutim, filmski plakati nisu oduvek imali svoje kolekcionare niti su njihove reprodukcije krasile sobe fanova. Prvi plakati su rađeni isključivo za bioskope a kako su filmovi i papirne reklame za njih putovali od mesta do mesta, većina prvih plakata je zauvek izgubljena, pa je za retke primerke potrebno izdvojiti čitavo bogatstvo.
Prvi filmovi su najavljivani samo naslovom na tabli, ali već na samim počecima prikazivanja filmskih projekcija, na prelazu sa devetnaestog na dvadeseti vek, počinju pokušaji da se film proda šarenom i zanimljivom slikom. Ubrzo publiku počinje da zanima ko su ti ljudi koje gledaju na filmskim platnima pa na plakatima počinju da se štampaju imena glumaca i rađaju se prve filmske zvezde. Do 1910. godine glumci su bili anonimni, ali su ipak imali svoje obožavaoce koji su flmskim studijima slali pisma koja su dovela do velike dileme producenata.
Da li je veći gubitak ako glumci dobiju deo slave i novca ili dobitak ako njihova imena, koja publika toliko želi da zna, povećaju gledanost? Pala je odluka da se zvezvde promovišu više nego sam film, što je i danas čest slučaj. Treba imati na umu da je ovo vreme prvih bilborda i velikih puteva u SAD-u i da ste putujući njima mogli da posmatrate sa tih neobično velikih plakata prve filmske zvezde. Daleko uzbudljivija situacija od današnje kada omiljene glumce gledate i na reklamama za pastu za zube a pre odlaska u bioskop već sve znate o filmu.
Doba nemih filmova obeleženo je plakatima koji su bili prava umetnička dela, a svaki filmski studio je razvijao sopstveni stil. Neki plakati su čak bili ručno oslikavani unikati pravljeni za lokalna pozorišta, a bilo je i onih koji su masovno proizvođeni. Razvoj novih tehnologija pružao je nove mogućnosti, a u Sovjetskom Savezu braća Stenberg osmišljavaju projektor koji će im pomoći da naprave plakate koji su između fotografije i ilustracije.
Dok u Evropi umetnici potpisuju svoje plakate, u SAD-u rade anonimno za studio koji ih angažuje. Ipak, danas se zna da je plakat za film Kazablanka dizajnirao dvadesetjednogodišnji Bil Gold koji je neočekivano koristio fotografije, a ovaj rad se spada među značanije u “zlatnom dobu Holivuda”. Sa druge strane okeana, nemački, francuski i ruski umetnici su javno stajali iza svojih nešto manje komercijalnih a više umetničkih radova, a Boris Bilinski je 1927. godine dobio zlatnu medalju u Parizu za plakat filma Metropolis.
Holivudskim posterima tridesetih godina preovladali su art deko stil, geometrijski oblici i jake boje. Bilo je to vreme mjuzikla, prvih horora, pojave zvučnih filmova, ali i decenija u kojoj je snimljen jedan od filmova koji je doneo najviše novca u istoriji ove umetnosti, Prohujalo sa vihorom. Iako je SAD potresala Velika depresija, inetersovanje za filmove je bilo sve veće a ljudi su u njima pronalazili izlaz iz svojih svakodnevnih života punih briga. Na istočnoj polulopti umetnici pokušavaju da razviju stil koji se razlikuje od američkog, a u filmskim posterima se posebno ističe Poljska.
Plakati su često korišćeni za održavanje statusa zvezda. Najpoznatiji primeri su oni koji prikazuju Čarlija Čaplina, večitog skitnicu, i Merilin Monro, večitu zavodnicu. Publika je u ovakvim ulogama zavolela ove glumce pa je bilo potrebno održavati taj njihov status i jasno naglasiti na plakatima da ih baš takve možemo videti i u najnovijim filmskim ostvarenjima. I naravno krupnim slovima ispisana imena kojima publika neće odoleti.
Drugi svetski rat gotovo čitavom svetu diktira temu filmova i njihovih plakata, a umetnicima postavlja zadatak da stvore patriotsku atmosferu. Kada je ludilo završeno, naučna fantastika i komedija pune bioskopske sale a film dobija svog rivala, televiziju. Televizija je prema rečima Gordona Goreja, stručnjaka za reklame, napravila preokret i društvo usmereno ka zvuku pretvorilau vizuelno orijentisano, što je išlo u prilog plakatima.
Pročitajte kako je Pikaso naslikao plakat za jugoslovenski film Bitka na Neretvi
Fimske plakate šezdesetih godina obeležio je sveći broj fotografija umesto ilsutracija, a snimaju se i filmovi orijentesani ka tinejdžerima. Rokenrol je zavladao svim delovima društva, pa ni film nije mogao da ostane ravnodušan prema ovom fenomenu. Muzički filmovi, rokenerol zvezde kao glumci, idoli mladih, plaže i surfovanje – ukratko tinejdžerski filmovi šezdesetih. Osim toga u ovo vreme postaju popularni akcioni filmovi, čemu najviše doprinosi Bond, Džejms Bond, a plakati ovog žanra prikazuju glavne likove u opasnim situacijama i stvaraju napetost. Naučna fantastika i horor ne gube na popularnosti u odnosu na prethodnu deceniju, a plakati za ove filmove (među kojima su Ptice, Psiho, Odiseja u svemiru 2001, Planeta majmuna) jasno šalju poruku koji žanr se krije iza naslova.
Blokbasteri se rađaju sedamdesetih godina, u deceniji Kuma, Ratova zvezda, Rokija, Taksiste, Supermena, a fenomen fanova dovodi i do početaka kolekcionarstva. Plakati iz ovog vremena imaju sjajnu i glatku površinu, a neki umetnici počinju da se sa fotografija vraćaju ilustracijama.
Ako je sedamdesetih godina počeo da se razvija odnos publike prema filmu kakav je dominantan i danas, osamdesete su bile njegov vrhunac. Vreme velikog razvoja filma, specijalnih efekata, filmske muzike, snimanja nastavaka, ostavlio je za sobom neke od najpoznatijih filmova, ali i plakata. U ovom vreme u SAD-u prestaje da postoji ustanova koje je kontrolisala proizvodnju i distribuciju plakata i prvi put ovo marketinško sredstvo počinje da se posmatra nezavisno od filma.
Sve veće mogućnosti upotrebe kompjutera učinile su da filmove devedesetih nastane različita stvorenja, poput onih iz Parka doba Jure, ali i da ovo bude decenija crtanih filmova. Samo u Dizni studiju u ovoj deceniji snimljeno je čak pet klasika (Lepotica i zver, Kralj Lavova, Aladin, Zvonar Bogorodičine crkve, Pokahontas). Crtani filmovi postaju ozbiljna konkurencija na dodelama filmskih nagrada, pa je ustanovljena posebna kategorija za Oskara, a prepoznato je i da ovom žanru treba posvetiti posebnu pažnju pri izradi plakata tako da se ne pravi prevelika razlika u odnosu na igrani film.
Dvadesetprvi vek je početak kraja prvobitne namene filmskog plakata. Filmovi svoju publiku dobijaju zahvaljujući trejlerima, brojnim informacijama dostupnim na internet sajtovima i preporukama koje se razmenjuju na isti način.
Plakati su se prilično osamostalili postavši delovi kolekcija i zidni posteri, a posebno je zanimljiv fenomen stvaranja alternativnih plakata, pa umetnici širom sveta stvaraju slike čuvenih filmova na drugačiji i jedinstven način. Na plakatima sada pratimo razvoj filma, umetnosti i istoriju uopšte, upoređujemo načine na koje se može prikazati jedna ista priča, pronalazimo egzotičnu vrednost na onima koji su nastali van SAD-a, ali gotovo je sigurno da više nikada samo plakat zalepljen na ulazu u neki bioskop neće moći da “proda” film.
