Kako tvorimo reči? Tvorba reči predstavlja jezičku disciplinu koja se bavi načinima nastajanja reči i njihovim tvorbenim sastavom. Takođe, pod tvorbom se podrazumeva i jezička pojava nastanka jedne reči od druge (nekada reč nastaje od više drugih reči).
Ukoliko određena reč nije nastala od neke druge (ne može se dovesti u tvorbenu vezu ni sa jednom drugom rečju), onda je ta reč prosta (nemotivisana). Nasuprot ovakvim rečima stoji druga grupa reči. U pitanju su reči koje imaju tvorbenu vezu sa drugim rečima. Ovakve reči se nazivaju tvorenice (motivisane). Tvorenice se mogu dobiti na više načina i za njihovo precizno imenovanje se upotrebljava adekvatna terminologija.
Tvorenice zajedno sa prostom rečju od koje su nastale čine porodicu reči. To su grupe reči koji imaju isti koren – zajednički deo koji ih povezuje po značenju (npr. zub, zubar, zubni…).
Delovi koji učestvuju u tvorbi reči su tvorbeni formanti. Glavni tvorbeni formant jeste tvorbena osnova (deo tvorenice koji čuva formalnu i značenjsku vezu sa polaznom rečju). Pored tvorbene osnove, u tvorbi mogu učestvovati i sledeći formanti:
1) vezane leksičke morfeme (prefiksoidi i sufiksoidi, obično latinskog ili grčkog porekla);
2) afiksi (vezane morfeme):
– prefiksi (preskočiti, dotrčati);
– sufiksi (pevač, stočić);
– spojni vokali/infiksi (jugoistok, oceubica).
Kao osnovni načini tvorbe ističu se sledećih pet modela:
1) izvođenje (derivacija) – mladost, lovac, hrabrost;
2) slaganje (kompozicija) – Beograd, brodovlasnik;
3) prefiksacija – napisati, premali, neznanje;
4) kombinovana tvorba – dovratak, pokolenje, vatrogasac, glavobolja;
5) tvorba pretvaranjem (konverzija) – Divna, mlada, Francuska.
Prvim tipom tvorbe se dobijaju izvedene reči (izvedenice), dok se slaganjem i prefiksacijom dobijaju složenice.
U ovom tekstu smo odgovorili na pitanje koje se nalazi u naslovu i rekli ponešto o opštim odlikama same tvorbe, a u narednom periodu ćete imati prilike da pročitate i naučite nešto više o tipovima tvorbe.