Sedele smo u toj majušnoj oazi mira, gledajući osneženi prostor, i kroz mene se širio dobro poznati topli raznež tipičan za snežne dane. Srknule smo kafu u isto vreme i znala sam da sledi onaj trenutak.
– Muka mi je više od tebe. Ja ću da mu kažem!
– Šta?
– Pa šta osećaš!
– Pa ja da znam šta osećam, ja bih mu rekla sama.
Prevrnula je očima dok sam odmotavala karamelu i pokušavala da dokučim boju papira. Zlatno ili srebrno? Smešno, reći ćete, to nisu ni približno iste boje. Ali je osvetljenje bilo užasno. U takvim uslovima nisam baš načisto.
– Nisam načisto s ovom bojom. – rekla sam, pokazujući sjajni papirić – Trebalo bi popraviti osvetljenje pre nego što skrenemo.
– Vama treba isključiti osvetljenje, da ja tebi kažem. Da se potražite u mraku, pa ko pobedi, nek proceni situaciju. Da vidiš kako ćete onda oboje da budete načisto.
Onda sam ja prevrnula očima, jer zaista postoje ti neki ljudi, ljudi kao neodlučno obojeni papirići, sa kojima nikad niste načisto. Oni koji vas redovno izbacuju iz takta, a onda kupuju čokoladama, oni kojima nikada niste naslonili glavu na rame, ali znate da su idealno rame za plakanje i ušuškavanje, oni koje nervirate ali vam se iznova i iznova vraćaju, oni koji nerviraju vas, a zbog kojih ne prestajete da zurite u telefon. Oni zbog kojih slušate pesme koje su im smešne. Oni sa kojima ste čas i previše opušteni, a čas na iglama. Oni sa kojima se ne čujete mesecima, a kad konačno stigne poziv ili poruka, opet postajete luckasto kompatibilni.
Šta ste vi njima? Šta su oni vama? Postoji li definicija odnosa kojom ćete uspešno obuhvatiti sva ta ludila? Ili da batalimo i vratimo se rutinama?
–Hoćeš da me poljubiš?
– Neću, jela si taj buđavi flips sa sirom.
– A da ga nisam jela?
– Jebiga, jela si ga.
– A je l’ bi me oženio?
– Pa da pocrkamo od gladi.
– A…
– Ne.
– Ne znaš ni šta sam htela da pitam!
– Ne znam, ali si popila tri piva i sad ti spasa nema. Možeš samo da lupetaš, a ja u tome ne bih da učestvujem. Probaj nekad kad si trezna.
– Ja nisam pijana!
– Al’ nisi ni trezna.
Tako ja zamišljam isključeno svetlo sa takvim osobama. Nisam sigurna da li me to zasmejava ili tera da odlepim. Ili da se zalepim. Ali to je to. Drugačije ne ide, jer na drugačije nismo navikli. Njoj to ne mogu da objasnim, jer ona je racionalna. Kod nje je sve transparentno. Il’ te privlači ili ne, il’ se družite il’ se družite na neki drugi način.
– A šta ti kaže horoskop? – pita me, posmatrajući me ozbiljno.
– Ništa. Mislim da su ga samo kopirali od prošle godine. Još jedna nesrećna romansa sa srećnim raskidom. – nabacim kez osobe koja je izvukla zamenu na Bingu.
– Blago tom čoveku.
– Što?
– Pa vidiš kako posle tebe svi procvetaju. Svi odrastu, počnu da se brijaju, da bilduju, uđu u neke zdrave i normalne veze, spremni za ženidbu!
– A ja, je l’ procvetam?
– Kako ne. Možda i bude nešto od tebe. Čini mi se da ti se popravlja ukus s vremenom.
– Kakvo sam vino… – kažem, uzdahnem i zatražim toplu čokoladu, crnu kao neosvetljena prostorija.
Kasnije zahvaljujući stidljivom suncu shvatim da je omot karamele zaista i srebrn i zlatan… i onda opet nisam načisto.
Možda je stvarno vreme da se isključi osvetljenje.
Autorka: Milica Stanisavljević
Izvor: Blacksheep.rs
