Decembar 1994. jugoistočna francuska, brdo iznad reke Ardeš, tri speleologa i najbolje čuvana tajna istorije sveta i umetnosti pećina Šove. Iza uzanog 20.000 godina zatrpanog ulaza čekala ih je, možda, najstarija galerija na svetu. Pećinom dugom 280 metara širi se preko 300 crteža starih između 30 do 32.000 godina. Krda bizona koja jurišaju, lavovi otvorenih čeljusti, nosorozi neobičnih oblika gotovo postmodernistički, graciozni, ukrašeni konji, medvedi, hijene, panteri ogledaju se u očima svojih saputnika, neprijatelja-ljudi.
Naizgled, ništa neobično. Međutim, otkriće Šovea nam pomaže da shvatimo ko smo to bili mi kako i kada smo to postali, na koga smo talentovani i od kad osećamo potrebu za lepim. Ovi praumetnici se služe perspektivom za koju se verovalo da je „izum“ renesansnih intelektualaca. Prizori na zidovima pećine u Francuskoj svedoče o umeću nezamislivom za to doba.
Pune, sigurne linije koje prate reljef stena, pametno koriste svako udubljenje i ispupčenje u korist svog dela. Poput paleolističkog pozorišta ovi graciozni, strasni prikazi divljine se kreću. Da, poput današnjih animacija, pod treperavom svetlošću baklje, naslikane životinje se kreću. Svetlo i pokret! Čak ni svetlost nije neophodna da bi smo shvatili da je umetnik želeo da stvori iluziju pokreta. Bizon nacrtan sa četiri para nogu zajedno sa još nekoliko sličnih primera sami govore o nameri i težnji ka pokretu. Dakle, potreba za zabavom je bila ista kao i danas. Šove svedoči o urođenoj sposobnosti čoveka za umetničko stvaranje.
Žan Klot, praistoričar, arheolog, prvi direktor projekta Šove nakon ulaska u pećinu rekao je da će se od sad pisati nove istorije umetnosti i bio je u pravu. Od otkrića pećine Šove, sve što je do tada bilo utvrđeno, poznato stoji na klimavim nogama. Umetnici su koristili četkice od životinjskih dlaka, biljnih vlakana slikali su ugljem, pigmentima organskog porekla koji su se mešali sa životinjskom mašću i glinom u nekim slučajevima i ljudskom krvlju. Preovlađuju crvena, oker i crna boja. Visina pojedinih prizora znatno nadmašuje visinu ondašnjeg čoveka, što upućuje na to da su se koristili nekom vrstom skela pri izradi.
Otisci šaka u pozitivu i negativu daju zanimljivu pretpostavku da je možda najstariji umetnik bio umetnica! Detaljnim analizama utvrđeno je da su dva umetnika u rasponu od par hiljada godina radili na oslikavanju pećine. Smatra se da je prvi bio žena. Ne znamo čemu je tačno ovo ukrašeno sklonište služilo, ali izvesne pretpostavke deluju ubedljivo. Po otisku stopala, forenzičari su utvrdili da su praistorijski ljudi izlazili iz pećine unazad na petama. Stoga se pretpostavlja da je Šove bila svetilište, hram.
Bića sa telom bizona i ljudskom glavom čest su motiv pećinske umetnosti paleolita u Africi i Evropi. Veruje se da su to šamani, iscelitelji koji su najveći deo vremena provodili zatvoreni u pećini. Ogromna sličnost, ponavljanje motiva, iste tehnike i oruđa koje su koristili praistorijski ljudi širom planete govore o univerzalnim potrebama, intelektu i sklonostima. Istorija ljudske povezanosti još uvek je sporno pitanje praistorije i religije.
Da li su stvarali umetnost radi umetnosti ili crteži imaju određenu mističnu ulogu? Ako pretpostavimo da je pre oko 30.000 godina unutar pećine boravio muškarac ili žene sa isceliteljskim moćima, koji komunicira sa božanstvima vrlo lako možemo doći do mogućeg razrešenja misterije pokreta kao i prikaza bića delom ljudi, delom životinja.Povišena koncentracija ugljen-dioksida u kombinaciji sa glađu i samoćom može da dovede do stanja poznatog kao trans, prelaz na drugu stranu. Eksperimentima sprovedenim nad dobrovoljcima danas utvrđeno je da udisanje ugljen-dioksida u određenom vremenskom intervalu dovodi do poremećaja svesti, promene u opažanju, priviđenja „čudovišta“, spiritualnog spajanja sa prostim geometrijskim oblicima koji „postaju“ životinje.
Pročitajte: Šta kriju podzemni gradovi
Godine 2010. reditelj Verner Hercog dobija dozvolu da snimi dokumentarni film o ovom veličanstvenom otkriću. Kako je dozvoljeno da pećinu poseti najviše troje ljudi uz pratnju stručnjaka opremljeni odelima posebno dizajniranim tako da ni na koji način ne utiču na uslove unutar pećine. Snimanje 3D dokumentarnog filma trajalo je šest dana, a sam Hercog je radio ton. „Pećina zaboravljenih snova“ (Cave of forgotten dreams) je možda jedan od najpotresnijih dokumentarnih filmova jer beleži sam početak jednu drevnu bajku, njenu tišinu, borbu i strah. Smelost i umeće naših predaka.
Odlukom francuskog Ministarstva kulture, Šove je zatvorena za javnost, ali sam projekat šove nije. U aprilu 2015. godine na 2 km udaljenosti od originalnog lokaliteta napravljena je idealna replika Šovea nazvana Pon D’ Ark. Svaka nijansa, linija, pukotina, neravnina je uz pomoć lasera 3D tehnike verno preneta na verodostojno „izvajane“ stene. Na taj način čovečanstvo zadržava svoje pravo da poseti muzej svojih predaka, da im zahvali na umeću, talentu i kreativnosti koje su nam preneli.
Šove jeste hram čovečanstva, roman o njegovoj lepoti i snazi. Dužni smo da čuvamo duhove zarobljene unutar njega. Da im se divimo, da im se zahvaljujemo i ne dozvolimo da njihovi snovi budu zaboravljeni.
