Dositej Obradović je rođen 1739. godine u Čakovu (Banat, teritorija današnje Rumunije), u zanatlijskoj porodici. Još dok je išao u osnovnu školu želeo je da ovlada mnogim znanjima i ispoljio je naklonost ka knjizi i putovanjima. Budući da je rano ostao bez roditelja, brigu o njemu preuzeo je rođak, koji ga je poslao u Temišvar na zanat jorgandžija.
Dositej odatle beži u manastir Hopovo (1757) i tamo ima prilike da se obrazuje i utoli svoju glad za znanjem. Godine 1758. svoje kršteno ime Dimitrije menja u monaško. Dve godine kasnije napušta manastir, shvata da među kaluđerima neće moći da uveća svoje znanje i veoma je nezadovoljan stanjem u samom manastiru. Učio je mnoge jezike: rumunski, latinski, grčki, italijanski, nemački, francuski, engleski. Nekoliko godina obitavao je u srpskim selima u Dalmaciji, gde je radio kao učitelj. Odatle se uputio u Grčku – bio je na Svetoj gori, posetio manastir Hilandar, boravio je na Krfu, nekoliko godina je radio kao učitelj u Smirni. U Smirni je izučavao bogoslovlje, staru grčku književnost, filozofiju, retoriku i crkveno pojanje. Posle ovih putovanja vratio se u Dalmaciju, a potom se uputio u zapadne delove Evrope (1771). Šest godina je bio u Beču, putovao je i po ostalim gradovima srednje Evrope, imao je prilike da obiđe i Sredozemlje, a kasnije je stigao u Prusku (1782) preko Rumunije i Poljske. Na univerzitetima u Haleu i Lajpcigu je slušao predavanja dve godine, a potom se uputio u London i Pariz. Neko vreme je proveo u Rusiji, a od 1789. g se na duže nastanio u Beču. Ova putovanja su Dositeju omogućila da proširi svoja znanja i usavrši mnoge jezike. 1802. godine je prešao u Trst, na poziv tamošnjih Srba da bude učitelj. Događaji u ustaničkoj Srbiji su zainteresovali Dositeja od samog početka i skupljao je pomoć za ustanike, a 1807. je prešao u Srbiju i tamo učestvovao u kulturnom, političkom i diplomatskom životu Srbije. Umro je 1811. godine kao prvi popečitelj (ministar) prosvete u prvoj ustaničkoj vladi. Sahranjen je u porti beogradske Saborne crkve, a potom je njegovo telo prebačeno zbog zidanja nove Saborne crkve i postavljeno je uz posmrtne ostatke Vuka Karadžića, koji su 1897. godine preneseni u Beograd.
Svoj književni rad Dositej je započeo još dok je bio u Dalmaciji. Najznačajnije delo iz tog perioda je „Ižica” (1770), knjiga po formi i idejama u duhu crkvene tradicije, ali je napisana na čistom narodnom jeziku. 1783. štampa „Pismo Haralampiju” i u njemu izlaže program svog reformatorskog rada (zalaže se za uvođenje narodnog jezika u književnost) i poziva ljude da se pretplate na „Sovjete zdravago razuma”, a tada izlazi i prvi deo dela „Život i priključenija”. U tekstu ističe potrebu pisanja na „prostom srpskom jeziku”, „čisto spski”, za vaskoliki srpski narod „od Adrijatičeskog mora do reke Dunava”. Ovakav pristup je racionalistički i odbacuje upotrebljavanje crkvenog jezika zbog očuvanja tradicije. Kaže: „Jezik ima svoju cenu od polze (polza=korist) koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti, celoga naroda jezik”. Naredne godine izdaje „Sovjete”, u kojima govori o ljubavi, vrlini i poroku, a, takođe, mogu se pročitati zanimljive informacije o Dositejevom reformatorskom radu. 1788. Objavljuje drugi deo „Života i priključenija”, koji je vrsta putopisa ili memoara u epistolarnom obliku. „Život i priključenija” je delo koje je zamišljeno kao autobiografija i Dositej u njemu iznosi određene autobiografske podatke, a isto tako se uočavaju i neka njegova razmišljanja u vezi sa obrazovanjem, školom, kaluđerima. 1788. godine izdaje „Basne” koje je prevodio sa raznih jezika i od raznih autora. Međutim, sve basne su slične prema određenim književnim načelima (kompozicija, način izlaganja, stil), ali se Dositej trudio da se ponaša kao prerađivač, a ne puki prevodilac. Na kraju svake basne postoji esejistički komentar, naravoučenije. „Sobranije raznih naravoučitelnih veščej” je jedno od poznijih Dositejevih dela, a prvi deo je izašao 1793. Drugi deo, pod nazivom „Mezimac”, objavljen je posthumno 1818. i može se smatrati plodom intelektualne piščeve zrelosti. Ovde se može primetiti Dositejev najdublji izraz u vezi sa temama koje se prožimaju kroz njegov čitav opus – slobodno, kritičko mišljenje, odnos razuma i volje, odnos morala i razuma, problemi vaspitanja i slično. 1803. godine štampa „Etiku”. 1804. ispevao je himničnu pesmu „Vostani Serbije” („Pesma na insurekciju Serbijanov”), posvećenu Karađorđu i njegovim ustanicima. Ova pesma je poziv Srbiji da se probudi iz viševekovnog ropstva. Jedna zanimljivost u vezi sa ovom pesmom je ta da se ona koristila kao srpska himna u jednom periodu, tačnije, posle raspada SFR Jugoslavije. Dositej je tokom boravka u Srbiji osnovao Veliku školu 1808. godine (budući univerzitet), a dve godine kasnije i Bogosloviju.
Spomenik Dositeju Obradoviću podigla je Beogradska opština 1914. ispred hotela „Srpska kruna” (danas se tu nalazi Biblioteka grada Beograda), a potom je spomenik prebačen u Univerzitetski (Studentski) park. Spomenik prikazuje celu Dositejevu figuru, a izvajao ga je Zagrepčanin Rudolf Valdec. Na prednjoj strani nalazi se posveta „Dositeju Obradoviću zahvalni srpski narod”, a na zadnjoj je citat iz „Pisma Haralampiju”: „Ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečke, za braću Srblje, kojega su god oni zakona i vere.” Reči: „Iduć uči, u vekove gleda” uklesane su u donje delove postamenta. Kako bi se važnost Dositejevog delanja istakla, 2004. godine u Vršcu je osnovana „Zadužbina Dositeja Obradovića.” Neki od ciljeva su sledeći: proučavanje Dositejevog stvaralaštva, prenošenje Dositejeve delatnosti mladima, izdavanje publikacije „Dositej” u Dositejeve dane i drugi.
Jedan od epitafa koji verodostojno predstavlja Dositeja jeste onaj koji je on sam sebi ispisao: „Ovde ležu njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod. Večna mu pamet.”
