#Kako Ovca kaže
Pronašao sam njenu knjigu među starim sveskama i skriptama sa druge godine. Na poslednjoj stranici dva rukopisa. Oba njena. Trezna i pijana varijanta. Kao posveta. Jovana je letos bacila sve zatvarače od piva. Nisam joj rekao da su uspomena. Nije imalo svrhe. Ne bi ni razumela. A ova zalutala knjiga, ova njena dragocenost koja je iz srednjoškolskih klupa uletela u studentske skripte? Možda sam je tu i sakrio. Ne od Jovane. Od sebe. Sakrio sam se od pijanih slova. Od posvete koja nije ljubav, naglasila je. A rukopis je vrištao nešto drugo. Sad vidim da je svaka kukica na “j” i svaka tačka na “ i” bila “volim te” za dve oktave više, baš zato da se tad ne čuje.
Još jedna priča o tome kako smo bili deca. Još jedna priča o drugoj ljubavi. Još jedna priča o drugoj ljubavi koja je stigla mnogo brzo posle prve da bismo je uzeli za ozbiljno. Još jedno rame za plakanje. Još jedno “da – li – je – moguće – da – sam – te – toliko – voleo – pitanje posle deset godina”.
Ništa njeno više nemam. I ovu knjigu ću da sakrijem. Ponovo. Do sledećeg preslišavanja. Gde je sad CD koji sam ostavio da se vrti u njenom plejeru? Gde je narukvica od perlica koju sam joj poklonio za rođendan? Da li još čuva razglednicu sa mora? Da li se i ona krije od mojih slanih slova?
Odlučio sam. Ako me ne čuva na nekoj polici ili među starim knjigama – hoću da mi vrati mene. Hoću da izbledi vino iz njenih slova. Ako joj skupljam prašinu, a ne poglede i preslišavanja – neka me baci u kantu za smeće.
Da me samelju đubretarski kamioni.
Autorka: Srbijanka Stanković
Izvor: Blacksheep.rs
