#Kako Ovca kaže
Počinje s mukom oko persiranja. Najednom shvatiš da više nisi dete i da te kolega već peti put opominje da mu ne persiraš. Onda počnu da persiraju tebi. Probudiš se jednog dana s tim strašnim Vi prikačenim za čelo. Preko noći odrasteš do drugog lica. Tvoje Ja se nervozno vrpolji u sebi. I kao da tvoj identitet nije već ugrožen, dolazi jedno ozbiljno Mi da te pomeri sa mesta. Ta čudnovata množina na koju te najednom prisiljavaju, neki Naši problemi (kao da već nemaš dovoljno svojih), Naše obaveze i Naši planovi unose ozbiljnu pometnju u tvoj ionako labavi sistem.
Počneš da se osećaš kao zamenica. Zamenica zamenice. Kopija kopije kopije, što bi rekao Tajler Dirdan iz Borilačkog kluba. Onda se setiš da je Tajler koga citiraš izmišljena ličnost šizofrenog glavnog junaka. Pomisliš da nisu i ta čudnovata Vi i Mi udvojene i umnožene persone tvog sopstvenog ludila. Ja se više ne vrpolji u sebi. Bledo i ukočeno, odlučuje da o sebi ubuduće govori isključivo u trećem licu.
Tako je to sa zamenicama i godinama. Tako je to sa zamenicama uopšte. Tako je to sa svim onim što nas deli, svrstava u kategorije i grupe i, najposle, zamenjuje.
Autorka: Sandra Maksimović
Izvor: Blacksheep.rs
