Ako je posle romana „Top je bio vreo“ bilo onih koji su smatrali da je Vladimir Kecmanović dosegao svoj poetski vrhunac, posle njegovog novog romana „Osama“ će shvatiti, ne samo da su se u toj proceni prevarili, nego će nošeni verovatno najvećim književnim osveženjem na srpskom jeziku u poslednjih nekoliko godina, fanatično širiti vest o tome.
Od svoje pojave na književnoj sceni do danas, Kecmanović beleži konstantan uspon poetske niti, sa izuzetkom „Sibira“, koji je na nesreću došao posle već pomenutog „Topa“. Od prvih priča, zadojenih studentskom željom da ma kakav izraz prodre, preko skidanja stega obavezne lektire i početka traganja za autentičnim izrazom, preko senzacionalističkih rešenja u već dovoljno rasklimanoj postmodernističkoj eri, ali rešenja na kojima je autor istrajavao sve do romana „Osama“, pisac sazreva. Iz ugla tehnike, kojoj Kecmanović indirektno pridaje veliki značaj, rekli bismo da je sve do sad napisano, zapravo, bilo samo stilska vežba za romane koje, počevši od „Osame“ pisac treba da napiše. Ali takvo grubo tumačenje može nas navesti na zaključak da odbacimo zavidan Kecmanovićev raniji opus, pa da čak dođemo do zaključka da do sad i nije postojao Vladimir Kecmanović pisac. Što je neprihvatljivo.
Ali da nas je sve ove jeseni najprijatnije iznenadio na više literarnih frontova, činjenica je koju nijedan, paznje vredan poznavalac pisane reči ne može osporiti. Od odabira teme, preko pristupa istoj, jezika, kompozicije dela, Kecmanović mota klupko svog novog poetskog vrhunca. Ako je i bilo talsanja u prošlosti, sad pisac isplovljava na mirnu pučinu, manirom starog kapetana. Usklađeni postmodernistički eksperiment on utapa u manir vrsnog pripovedača, kakvog nismo imali toliko prilike da upoznamo do sad.
U okviru nalik onom koji koristi Dragoslav Mihailović u romanu „Kad su cvetale tikve“, pisac ispisuje sudbine u nijansama koje možemo porediti jedino sa onim andrićevskim. Ipak, dodatnom psihologizacijom, Kecmanović daje originalan oblik svojim junacima. Još jedan segment asocira na Mihailovića, a to je jezik kojim iz prvog lica priča. Čini se, a to i pisac negde priznaje, da je način kojim je odlučio da oblikuje roman, zapravo, umnogome olakšao ostatak pisanja. Govor njegovog detinjstva ne samo da je pomogao da se na verodotojan način sačuva autentična predstava o sredini iz koje junaci izranjaju, nego na epski način širi lepezu osećanja i leksički slaže značenja reči, onako kako to pisac želi. Zapravo u takvom ambijentu Kecmanović i nema mnogo uticaja na ta značenja, već samom postavkom on završava svoj deo posla, a priča se sama oblikuje svojim jezikom, kao svaka dobra prica.
A u takvoj priči ničeg ne fali, ili bar ne suviše. Humor, koji je od ranije bitan deo Kecmanovićeve poetike, ovde dobija karakter živog aktera događaja. Vešta intertekstualna povezanost sa Andrićevom „Prokletom avlijom“ u središtu, prati misao nobelovca o pripovedačkim krugovima, ali ovoga puta Kecmanović ograđuje svoju priču, onako kako on misli da treba. Tema prati genezu problema od začetka. Baš kao i kompozicijski sklop, sa „Prokletom avlijom“ u sredini, tako se i motiv mladića koji počinje da veruje da je Osama, baš kao priča o Ćamilu i Džem sultanu, širi Kecmanovićevim tekstom, ali ga on dalje oblikuje prema svojim potrebama i gradi novi poetski lik.
Takav lik preti da postane nova vrsta nacionalnog usuda. Iako ga Kecmanović smešta u sredinu iz koje je Andrić izgradio sve svoje poetske elemente i samu nacionalnu sudbinu, Vladimir Kecmanović ipak otvara novu stranicu savremene srpske književnosti, ali i takvog, sudbinskog poimanja celog jednog naroda i njegovog pojedinca.
