Van Gog od zemlje i trave

Onaj ko umetničkim okom gleda na svet u svemu može videti inspiraciju i sve može posmatrati kao izvor materijala. Na kreativan način povezati dve naizgled nespojive discipline odlika je ljudi sa kreativnom žicom, kojima je ulepšavanje sveta koji nas okružuje primarni zadatak. Jedan od njih je i američki umetnik iz Kanzasa, Sten Herd, koji je došao na nesvakidašnju ideju.

Sten Herd od 1981. godine aktivno radi na stvaranju dela, ali na vrlo neobičnom „platnu“ – hektarima plodne zemlje. Zbog svog prvog dela, portreta indijanskog poglavice Santanta, nastalog na 64 hektara zemlje u kanzaškoj preriji, i 35 sličnih radova koji su usledili tokom decenija, dobio je titulu „oca poljoprivredne umetnosti“. Njegova dela su popularizovana u 30 zemalja i u bitnijim televizijskim kućama širom Sjedinjenih američkih država, Kanade, Evrope, Južne Amerike, Kube, Australije, Kine, Ujedinjenih arapskih emirata i Japana. Sporedni projekti, sprovedeni širom SAD-a, Kube, Engleske i Australije, uključuju i veliku vazu sa suncokretima, lavirint sa ribama i glava Statue slobode, nastala košenjem pšeničnog polja.

Posebno interesantan je uticaj koji je Herd izvršio u Japanu; nekoliko godina nakon pojavljivanja njegovog imena u dve najgledanije emisije na japanskoj televiziji, umetnici u provinciji Inakadate severno od Tokija otpočeli su sa dizajniranjem pirinčanih polja radi promovisanja istorije uzjaganja pirinča, time transformišući ljubav prema „poljskoj“ umetnosti u globalnu sliku o Japanu. Uticao je i na odnos farmera prema dizajnu biljaka u rančerskim državama u Americi, gde su kukuruzni klipovi dobili još jednu namenu osim da budu korisni – i da budu lepi.

Herd je na početku svoje karijere želeo da bude apstraktni umetnik, ali se nije video u tom svetu. Razmišljajući kuda bi trebalo da usmeri svoju stvaralačku energiju, leteo je jedan dan avionom da bi prisustvovao utakmici svog brata u drugom gradu. Dok se avion pripremao za sletanje, Herd je razgledao polja koja okružuju aerodrom i pomislio kako bi bilo lepo kada bi se iz aviona mogla ugledati rekreacija neke poznate slike – nešto što bi oplemenilo iskustvo letenja svakog putnika. Čim je sleteo na zemlju, otpočeo je sa projektima – trebalo mu je 4 godine da završi svoje prvo „zemljano“ delo i, prema sosptvenim rečima, „od tada se fokusiram samo na to da svoju tehniku usavršim“. Njegova dela nisu slična lavirintima od žive ograde  – ona su namenjena samo za gledanje iz ptičje perspektive.

Herdov poslednji projekat jeste rekreacija Van Gogove slike „Maslinovo drveće“. Umetnički institut u Mineapolisu bio je okidač i sponzor projekta; „Maslinovo drveće“ izloženo je upravo u Institutu, a ideja je bila da se posetioci već prilikom sletanja avionom zainteresuju da pogledaju i original. Herd je imao za zadatak da rekreira živopisnost boja i neravnine linija, koje karakterišu Van Gogove slike i daju im toliko života. „Nakon nekoliko meseci posmatranja jedne Van Gogove slike, shvatam da i dalje ne znam sve o njoj i da neprestano otkrivam nove stvari“, rekao je Herd.

Nakon što je odlučeno šta, sledeći korak je bio čime – kakva vrsta zemlje, kakve biljke, koja vrsta đubriva. Sve je moralo biti u savršenom skladu da bi delo bilo potpuno i dočaralo pokret i vrcavost Van Gogovih slika.  Međutim, za Herda seme, sadnice i saksije nisu samo sredstva za dostizanje cilja; ona su živo umetničko delo u procesu nastajanja. Pritom se, naravno, kao i svaki umetnik suočavao sa teškoćama – vremenskim neprilikama koje su uništavale sadnice, životinjama koje su pasle biljke, krticama koje su rovarile. No, Herd je to nazvao „plesom prirode“ i našao način da blagovremeno sanira štetu.

Većina dela koje je Herd napravio nestaje na kraju jednog godišnjeg doba, kada se njive oru ili kada urastu u korov po prerijama. Dela mu, suprotno verovanju, ne rastu uvek iz semenja; „Maslinovo drveće“ postignuto je više kosidbom i sastoji se od slika urezanih u travnjake. Skicirao je dizajn koseći ram oko ivice i potom sekući travu u unutrašnjosti rama na raznorazne dužine. Brazde urezane na strateški odabranim mestima bacaju senku koja naglašava određena svojstva – povijena stabla, dugačke listove, planine i Sunce.

„Najvažnija stvar je imati čisto ’platno’ i nešto od čega može da se pođe“, rekao je Herd, misleći pritom na travu, „da smo imali više vremena, mogao sam da zasadim soju i pšenicu, ali ovako moram da upotrebim različite vrste tikvi, bundeva i bostana. Možda nas vreme bude pritislo tako da ćemo morati da uvedemo i nešto u saksijama“.

Na Van Gogovoj slici nebo predstavlja eksploziju žute boje oko Sunca. „Želeo sam da zasadim pšenicu za nebo, jer je Van Gog slikao pšenična polja, ali ovas se mnogo bolje prima i bolje raste na ovom tlu, tako da sam zasadio njega“, rekao je Herd, „nadam se da će izrasti za 50 dana. Onda ću ga pokositi u koncentričnim krugovima, baš kakva je i slika“.

Šest meseci kasnije njegov trud je, bukvalno rečeno, urodio plodom – na dva hektara površine osvanulo je Sunce, koje je bacalo svoje zrake na zakrivljeno maslinovo drveće, baš onako kako je Van Gog to 1889.godine predstavio na platnu. Putnicima za Mineapolis je upotpunjen ugođaj letenja avionom – a, iako je slika izložena u Institutu, jedinstveno umetničko delo izdiže se sa zemlje i približava nas prirodi.

 

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here