#Kako Ovca kaže
Pišem iz svoje sobe, iz malog stana u beogradskom naselju koje nije mračno i depresivno samo onima koji su u njemu odrasli. U toj sobi, prevelikoj za jednog, a pretesnoj za dvoje, ja sabiram zapažanja koja sam pokupila usput, iz svakodnevnice. Teskobne. Nasmejane. Šarene.
Verujem da svako ima svoju priču. Neki i više njih. Sve te neispričane priče koračaju gradom. Neke se sudare i prepletu, a neke se samo okrznu u mimohodu, pa nastavljaju dalje svoj put i život. Ja samo osluškujem i posmatram. Ne tražim nikad neku posebnu priču, jer su sve one posebne. I prave. I nalaze se svuda oko mene. Čak i u delićima razgovora tinejdžera u gradskom prevozu, negde između tridesetog „znači“ i pedesetšestog „brate“,skriva se neka priča.
Pišem o velikim stvarima malim rečima, i obrnuto. Igram se. Neke priče zapišem onako kako su se zaista desile. Većina mi izmakne pre nego što im sagledam put, pa domišljam kraj. Dva kraja. Pet. Kako kad. Neke nikada ne dođu do kraja.
Aristotel je rekao da istoričar piše ono što se zaista dogodilo, a pesnik piše ono što se pod određenim uslovima moglo dogoditi. Ja sam pomalo od oboje. Pesnik svakodnevnice i istoričar banalnosti.
Autorka: Đurđica Zec
Izvor: Blacksheep.rs
