Književnik Goran Petrović je na jednoj književnoj tribini rekao pomalo šaljivu, ali i zanimljivu misao: Ako tragamo za životnom istinom i pitamo se da li je smisao života neki proračun ili pak kakva lepa reč, shvatićemo da je odgovor negde na sredini – dakle u Studentskom parku, koji je pozicioniran između Matematičkog i Filološkog fakulteta.
I zahuktavala se ovih dana polemika oko uređenja Studentskog parka. I digoše se ljudi, psi i kerovi. I preznojiše se jedni da opravdaju svoje poteze, drugi da ih kude. Sve u svemu, digoše se veliki i mali.
Svi ta trvenja koja se javljaju kazuju nam koliko je Studentski park značajan za Beograd. Na mestu današnjeg studentskog parka je bilo tursko groblje, koje je izmešteno sredinom devetnaestog veka. Na tom mestu je neko vreme bila pijaca, ali krajem devetnaestog veka tu se pravi park.
U godinama kada je Beograd dobijao konture jednom evropskog grada, Studentski (ili Univerzitetski) park je sa svojim pravilnim stazicama i uredno poređanim drvoredima predstavljao ukras grada. Barokne gvozdene kapije i ovalna kamena ograda estetski se uklapaju u pitomi kraj najstarijeg dela grada. Već više od jednog veka ovo mesto nosi epitet svojevrsne urbane oaze.
Gradske vlasti su odlučile da posle ponoći zatvaraju park. Odlučili su i da poseku stabla i posade nova. Koliko ove odluke prkose zdravom razumu? Protiv čega se naš narod buni? Direktni odgovori na ova pitanja zahtevaju veća politička razglabanja, što ne bih preterano želeo u svojoj kolumni. A i mrzi me, iskreno.
Očima jednog običnog šetača, zapažam da sanacija infrastrukture parka dugo nije rađana. Stubovi kapija su iskrivljeni, ograda je na mnogim mestima ispucala i truni se, dobar deo kamenih ukrasa je odlomljen, gvožđe nedostaje na nekim mestima… Uz sva uređivanja koje je park imao, niko još nije našao za shodno da sredi i njegov spoljašnji izgled. Jedino što se trenutno postavlja su nove kapije – i to one koje će sprečiti mlade da ulaze posle ponoći u park. Osvanuli su i propagandni plakati koji nam kazuju o neophodnosti uklanjnja trulog drveća i postavljanja nogih sadnica. Poverovali im ili ne, ovakve stvari kod našeg naroda uvek moraju da se pretvore u kakvu farsu.
S druge strane, posmatram ljude koji se šetaju parkom. I pse koje ljudi šetaju. Vazda se šta mogli i primetiti – gazde često ne počiste iza svojih pasa koji su se upravo olakšali. Mladi ljudi koji su sedeli na travnatoj površini, ostavili su đubre iza sebe, ni ne osvrnuvši se! Ako čovek malo naoštri svoja čula, može primetiti još primera ovakve nekulture u parku. Veliko bi bilo pitanje – kako se pobuniti protiv te vrste primitivizma? To je, ipak, ona primitivizam koji ne dolazi od vlasti, koji nije otelotvorena u nekoj fotelji ili instituciji, no onaj koji je stvar kulture i lepog ponašanja. Kako se boriti protiv ljudske bezobzirnosti i bahatosti?
Predstavnici vlasti koji svojom netransparentnošću i naglim odlukama vešto prkose zdravom razumu, kao i bahati ljudi koji se ne trude da svoju nepristojnost dovedu u red ostavljaju gorak sliku u očima nemih posmatrača. Negde pod tim tamnim i trulim drvoredima ljudske gluposti skriven je taj lepi evropski, barokni park. A Josif, Jovan i Dositej sve to posmatraju, verovatno srećni što ih niko ništa ne pita i što su, ipak, samo od kamena.
