Stojim na stanici i čekam prevoz. Obučena sam fino. Idem u pozorište na konferenciju za štampu koja je zakazana za 11.30 i svesno kasnim. Ovo pišem u autobusu i glupav mi je rukopis. Da negde objavim, verovatno ne bi bio, jer su izdanja štampana, ali eto, rekoh sebi da ću u buduće štampano izdanje uvrstiti ovu rečenicu o glupavom rukopisu jer mi je baš nekako obeležje trenutka.
Stojim na stanici i čekam prevoz. Prilazi mi žena i pita me kad stiže bus. Čujem je iako imam slušalice, ali pristojnosti radi skidam jednu i odgovaram na pitanje. Onako na prvi pogled primećujem da je jedna od onih žena koje žele da ćaskaju sa ljudima koji takođe čekaju. Prepoznajem takve ljude, imala sam više susreta za ovih nekoliko godina. I neretko žive u jednom od sela između ova naša tri grada. Kažem joj kada stiže autobus i vratim se svojoj muzici. Dan je bio oblačno sunčan, a ja neobično obučena za to doba godine. Neobično čak i za epohu u kojoj živim. Primećujem da me žena i dalje gleda i da želi još nešto da mi kaže ili da me pita. Opet skidam slušalicu i upućujem onaj „aha“ osmehčić. Ovoga puta njeno pitanje je bilo da li sam po zanimanju lekar. Kažem joj da nisam i zahvalim se na komplimentu, jer očigledno jeste bio. Ali nisam mogla a da je ne pitam šta ju je to navelo da me pita tako nešto. Ona mi reče da takav osmeh kao moj imaju samo lekari, pa je, eto, želela da vidi da li je u pravu. Onda je uhvatila taksi i otišla. I onda shvatim. Ona je žena iz naroda. Žena koja alegorično predstavlja sve žene iz svih malih mesta koja se obično nalaze između isto tako malih gradova i koja besomučno čeka svoj autobus a onda ode taksijem. Ko zna koliko lekara sa belim zubima je srela a da uopšte nisu bili lekari. I eto, ja sam uvrštena u tu kolekciju.
Danas leče beli zubi i fino odevanje sa odlučnim stavom i ona nesebična ljubaznost. To je nešto što će biti na ceni. Ta pojava se neće prodavati, ali moći ćete da je sretnete kod ponekih prodavačica. Pojava neće biti izložena u vitrini nekog poznatog marketa i na njoj neće stajati baner da je to pojava meseca, ali ćete sresti čoveka koji će dohvatiticrveni i otopljeni karmin zbog kog ste se iznervirali jer vam je umazao tašnu iznutra, a koji ste slučajno ispustili baš u nekom marketu, pored neke vitrine u kojoj se nalazi neki proizvod koji je, navodno, pojava meseca. Čekaće autobus, poslužiće vam kafu, zaustaviće vas na ulici u trenutku kada prolazite pored njegove kuće i pokloniće vam ružu iz svoje bašte. Neće vas poznavati, nećete ga poznavati, biće bilo ko i niko poseban, ali znan i drag. Svakodnevni lekari. Kada bude nestalo lekova, tražićemo ljude koji će imati ništa više do lep osmeh koji će nam nesebično upućivati. Oni će biti naši lekari. Ili mi njihovi, svejedno. Bitna je obostranost u svemu, pa i u osmehu.
Marija Miladinović
KAKO OVCA KAŽE je dopisivanje sa autorima portala Blacksheep.rs
