Nismo imali puno, a kada bolje razmislim nismo imali skoro ništa. U poređenju sa onim što nam danas govore da nam treba, imali smo sve.
Lagana šetnja. Petak. Toplo ranoprolećno veče. Gužva i graja. Gomila srednjovečnih ljudi u tek kupljenim trenerkama, da se seftelišu. Kasnodnevni džoging uz najboljeg druga, i supruge, pride. Puno starih parova, zajedno osedelih. Još se drže za ruke. Postavljen domaći zadatak novim generacijama, koje špartaju korzoom, lutajući istim tempom i kroz život.
Deca u čoporčićima prekornim pogledima mere jedni druge i, začudo, osmesi se primećuju jedino na licima starijih. Mudrost dolazi sa godinama. Zašto nas niko ne nauči da je prava mudrost osmeh? Zašto nam ne pojasne da je smeh lek? Zašto nas ne izleče, nego nas puste da bolujemo sve dok ne dođemo u godine kada jedino osmeh ne zahteva preveliku količinu utrošene energije, koju već odavno više nećemo imati, izmučeni od bolovanja?
Sve je šareno. Odeća, šminka, mobilijari i zgrade. Jedino sivilo je u očima i rečima. Slabost govora nadomešćuje se napadnom odećom. Odbrana je najbolji napad. „Rečna“ odbrana ne postoji, opasnost od poplave je sve veća. Spasavaj se ko može.
I pored svega toga veče je lepo. Priroda se budi, onaj njen još uvek sanjiv miris je opijajući. Zove ka postelji, ali mami igri. Remy i ja hodamo i ispravljamo krive Drine. Pravimo nasipe, brane i rukavce, ali krivine ni da maknu. Oblikujemo rečima budućnost, kada nam za delanje još nije ni pružena šansa. Naši životi stoje kao nepoznate u jednačini koju uvek rešavamo, a u rešenju vazda pretekne neki ostatak. Taljigamo betonom u potrazi za oazom, za nekim čvorištem mira, da se na njemu napojimo energije.
I najzad fatamorgana. Najuobičajnije mesto. Najlepši karavansaraj. Ćevabdžinica!
Ulazimo sa ustima punim pljuvačke i otečenim jezikom. Dve manje, jer za to taman novca imamo. Oskudna ponuda priloga kompenzovana je omamljujućim mirisom, koji raspaljuje, a ujedno i utoljuje glad. Natrpasmo štogod. Trk do obližnje trafike. Dva Nikšićka. Uvek kada ih naručujem osetim štrecanje u vilici, jer se nakon izgovorenog „neko domaće, može Nikšićko“, setim, nije više domaće. Nema veze, nostalgija je slabija od žeđi, naročito posle pljeskavice. Ovaj put, onaj crni gazirani otrov nećemo. Večeras smo urbana verzija, savremeni rimejk, poznatog višedecenijskog komada „jedno ’ladno pred zadrugu“.
Čair je kao po običaju pun. Potraga za slobodnom klupicom završava se u jednoj od sporednih mirnih uličica, kao nekom zaboravljenom vilajetu. Podela limenki. Carinski pregled sadržaja lepinja i: tri, čet’ri sad, ožeži!
Tren kada zubi prvi put zarone u lepinju, kao da se zaledi. Smrduckanje luka i, napokon, pljeskavica bez soje, i onih nekakvih komada tvrdog tkiva, što ne želim ni da pomislim šta su. Nema krckanja, samo „mekačko mesko“ i sve nepodnošljiviji miris luka, zbog koga ljudi koji prolaze pored nas prvo zastanu, krenu da nas zaobilaze, ali se pokolebaju i nastave, jer pljedža je jača od gađenja.
Ponovo imam sedam godina. Ukus pljeske je isti, samo tada nije bilo lepinja, nego su ih stavljali u komade pogače. Nisam cirkao pivo, ali jesam kocu iz onih limenki na kojima je bio džukac, maskota svetskog prvenstva. Ne bih mogao da pojedem sve, ali bilo mi je važno da je sveto trojstvo na mestu, pljedža, koca i fudbal. Nisu naši učestvovali, zbog sankcija, ali sam sakupio skoro ceo album sa sličicama. I sećam se da sam tada jedino to i imao od nekih zadovoljstava, a bio sam srećan. Sve oko nas je bilo sivo, ali su nam reči bile šarene, a oči se smejale. Ne projektujem, nisam romantičan, još manje nostalgičan, ali jedno vreme je završeno. Vreme mog siromašnog detinjstva, tek nekada ispunjenog sitnim zadovoljstvima, ali punog nekog imanja, imanja vremena, imanja porodice, imanja sitnica. Imanja života.
Poslednji zalogaj. Prazna limenka. Tek tada progovaramo, posle desetak minuta. Obojica smo se vratili u neki prošli momenat, obavijen mirisom ćumura, zagorelih rešetki, luka i mesa. Natrpali smo sve u kesu, pa u kantu. Idemo dalje u veče, da sačekamo neka nova vremena koja nadolaze, da se umorimo od jurenja za stvarima koja nam neće trebati, očajnički se nadajući da mirisi deinjstva naše dece neće biti zagorela plastika, procureli plin ili razliveni sumpor.
Nismo imali puno, ali i to nam je bilo dovoljno da kažemo da smo živeli.
Andrija Jocić
KAKO OVCA KAŽE je dopisivanje sa autorima portala Blacksheep.rs
