Projekat “Kultura na dar 2” doneo nam je 26 novih autorskih filmova u kategorijama: mesta, ljudi i događaji. Sedmi film koji vam predstavljamo u kategoriji „mesta“ je film o hidroelektrani pod Starim gradom u Užicu.
Užice je grad u Zlatiborskom okrugu, u Republici Srbiji. Leži na obalama reke Đetinje. Očuvane su srednjovjekovne ruševine tada već vrlo važnog grada. Užicu je 1946. godine ime promenjeno u Titovo Užice u čast Josipa Broza Tita, a staro ime je vraćeno 1992. godine. Užice je centar metalne i industrije mašina i gajenja voća.
Stari grad predstavlja tipično srednjovekovno utvrđenje za borbu hladnim naoružanjem. Nalazi se na visokom, oštrom i stenovitom grebenu iznad reke Đetinje. Tačno vreme nastanka grada se ne zna, ali se smatra da je podignut najverovatnije u drugoj polovini XIV veka da bi štitilo Užice i karavanski put koji je dolinom Đetinje povezivao Moravsku dolinu sa Dubrovačkom republikom.
Na izlazu reke Đetinje iz kanjonsko-klisuraste doline, u Užičkoj klisuri, pod Starim gradom sagrađena je hidroelektrana nepune četiri godine posle hidroelektrane na Nijagarinim vodopadima koja je bila prva hidroelektrana koja je funkcionisala na Teslinomprincipu polifazne struje. Stara užička centrala je prva hidroelektrana napravljena na tim principima, a koja je i danas u funkciji.
Da bi se obezbedio novac za izgradnju hidroelektrane delegacija od dvanaest Užičana primljena je kod kraljevske porodice Obrenović, 1899. godine. Po dogovoru kralj Aleksandar je postavio kamen temeljac za izgradnju hidroelektrane, 3. maja iste godine. Inicijator za izgradnju hidroelektrane bio je profesor fizike Đorđe M. Stanojević, a projekat za izgradnju radio je inženjer Aćim Stevović. Projekat su činila tri objekta: brana, jaz i zgrada centrale. Izgradnjom hidrolelektrane dobila se besplatna pogonska snaga za pokretanje razboja u tkačnici, a električna energija bi se prodavala.
Zadatak profesora Đorđa Stanojevića bio je da nabavi opremu za hidroelektranu, tako da odlazi u Peštu i Beč i od firme Simens-Halske naručuje opremu koja stiže u Srbiju. Zanimljivo je da je oprema stigla vozom do Kragujevca, a od Kragujevca do Užica je prevezena specijalno konstruisanim volovskim kolima sa punim drvenim točkovima koja je vuklo šest parova volova. Kompletna oprema je u Užice stigla u februaru 1900. godine. Hidroelektrana je pravljena nepunih petnaest meseci. Prvi deo varoške mreže pušten je u rad 2. avgusta 1900. godine, na kraljev rođendan, dok je kompletna varoška mreža završena na kraljičin rođendan, 23. septembra 1900. godine. Energija iz ove centrale upalila je te avgustovske večeri prve sijalice u užičkim kućama.
Jedan umorni Trnavac vraćajući se u sumrak iz Užica u Trnavu prekrstio se kada je video da na carini izgreva četvrtasti mesec.
Gasni fenjeri, plinske i uljane lampe, zublja luča, lojanice i voštane sveće povlačile su se od sedišta varoši ka periferiji, a zamenjivale su ih električne lampe na banderama i sijalicama po kućama, kafanama, radnjama i državnim nadleštvima. Varoš je osvetljena i pored sumnji, čuđenja i negodovanja onih starovremenski nastrojenih.
Pogledajte kratak film o hidroelektrani pod „Starim gradom“ autora Uroša Popović, Veljka Knežević, Mirjane Drašković i Marine Ješić.
