Prvog novembra sam se probudila mamurna. I to ne zato što je bio 31. oktobar i izvikana Noć veštica i maskenbal, pa sam išla negde da pijem, i nisam pila (toliko), već zato što sam legla oko četiri i nisam bila u svom krevetu (mada je taj u kom sam se probudila bio udobniji), malo sam bila mamurna. Do kraja dana saznala sam da se devojka, koju sam skoro upoznala i koja će da me sprema za prijemni, pored toga što je dramaturg, bavi i muzikom. To mi se sve povezalo, razmišljala sam: „Aha, može dramaturgija i tehno muzika.“ Lusi ipak može da igra i piše. Uostalom, imaću najboljeg mentora ikad.
Htela sam da idem na Noć veštica, jeste da to je to postalo ,,mejnstrim’’, ali to je nekako bilo nešto što sam volela. Maskenbal. To je bio jedini dan u godini kad ljudi imaju izgovor da nose maske. Ja sam htela da budem Vinsent Van Gog. U poslednje vreme sam sve više opterećena da saznam što je više moguće o njemu. „Ako čovek nema konja, onda je on sam svoj konj“, rekao je svom bratu Teu Van Gogu. Ja sam to shvatila da ako čovek nema nikog da bude tu za njega kad mu je teško, mora da bude dovoljno snažan da sam sebe nosi. Doduše, ja bih to rekla na drugačiji način: voli najviše sebe, jer na kraju dana, jedino si ti uvek tu. Da, svi imamo porodicu, prijatelje, nekog zbog mrzimo neke pesme, ali niko ti ne garantuje da će svi oni biti tu. I to uvek. I kad ti isključe fiksni ili internet.
Jako je deprimirajuće kad ne očekuješ da budeš svoj konj. Moraš da nađeš nekog drugog. Ne možeš da očekuješ da dobiješ katalog kao da praviš kasting. Prijatelja moraš da iskopaš. Bukvalno da iskopaš. Moraš da ideš duboko da bi nešto izašlo. Pa kad se to stvori, zasadiš prijateljstvo i zalivaš ga. Brineš o njemu. I onda bude to lep cvet. Jak cvet. Može da te nosi i trpi. Ja sam mislila da se moj veliki cvet zaliva u „Simbolu“ u Nušićevoj, ali sam shvatila da to nije drvo, i da možeš da ga nosiš. I u Mirijevo i na Dorćol, samo ne smeš da zaboraviš da ga poneseš.
Možda previše žurim. Brzo pričam, brzo radim, brzo hodam. Mislim da sam uvek unazad u nečemu. Brzo se naljutim, brzo se odljutim. Međutim, shvatila sam da treba da malo usporim. Šta se desilo? Desilo se da je neko otišao. Otišao je jedan deo svih nas sa njim. Samo je zaspao.
Žurila sam. Bilo je pretoplo, na sebi sam imala košulju i sako. Bio je septembar, ja sam krenula ranije, pa je bilo malo hladno, dok sam od Zelenjaka došla do Pozorišta na Terazijama (ujedno je i kancelarija Bitefa bila u toj zgradi) bilo mi je prevruće. Samo sam čekala da se popnem (na drugi sprat) i popijem hladnu vodu iz aparata u hodniku. Pogledala sam u ogledalo kod lifta u zgradi i mrzelo me je da se penjem, kasnila sam, već su me kola čekala da idem na aerodrom. Nervozna kakva sam često, pritiskala sam dugme na liftu kao da će to učiniti da se on brže spusti. Kad sam izašla iz lifta videla sam Jovana kako se smireno penje uz stepenice. Pozdravio me je i nasmešio se. Kad su nam otvorili vrata, refleksno sam pošla da ih pridržim, da bi on prvi ušao, što je uradio i upitao gde žurim. Krenula sam da mu ispričam celu istoriju moje neodgovornosti, kako sam prethodno veče ostala do kasno na pivu, a znala sam da moram da idem na aerodrom, međutim, zastala sam. Možda je to zbog sramote što sam ja jedno lenjo, neodgovorno govedo od 18 godina i idem liftom, a on peške, možda jer je to postavio kao retoričko pitanje – samo sam odmahnula glavom i rekla nigde.
Posle Bitefa sam ga srela kod Meka. Opet sam žurila. Kasnila sam negde verovatno. On je zastao, prepoznao me je, zbog čega sam se osećala posebno. Javio se i najsmirenije mi je rekao da prestanem da žurim. Nasmejao mi se i otišao sa rukama na leđima, izgleda da je često tako hodao. Mislim da sam ga tad poslednji put videla.
Njegov odlazak me je osvestio da bih mogla malo da se smirim. Ali.. nije mi dao odgovor kako da izdržim da nosim samu sebe.
Dunja Petković
