Na pola puta iz Nove Varoši do Priboja, u možda, najplodnijem delu ovog kraja, okruženo sa 2 prelepa jezera, Zlatarskim i Radoinjskim, leži jedno prelepo selo, Radoinja. Ako se ikad namerite da obiđete ovaj kraj, u vrelim avgustovskim danima, nećete zažaliti. Naš gostoprimljiv narod je uvek znao da ugosti i počasti, a naša prelepa priroda nesebično stoji na raspolaganju. Ako ste u prolazu 19. avgusta, obavezno morate posetiti „Radoinjski vašar“.
Nakon odigranog turnira u malom fudbalu (na kom je učestvovalo 5 ekipa i propratilo nešto više od 20-ak ljudi, mahom dece iz komšiluka), u blizini seoske crkve i, nažalost, zatvorene škole (koja je nekad brojala i do 200 učenika, ali o crnoj hronici i propasti srpskog sela, a Boga_mi i srpskog grada, više reči neki drugi put), održava se vašar.
Ko nije imao priliku da oseti atmosferu „po’šatrom“ (‘vako se kod nas kaže – pod šatrom), pokušaću da vam dočaram. Enterijer je malo pros’, ali veoma jednostavan i funkcionalan. Šatru sačinjava obična metalna konstrukcija, presvučena ceradom. Na metalnoj sklapajućoj konstrukciji vise sijalice i to je to, buraz! Bez ukrasa, zamazivanja očiju, šarenih laža… Stolovi i klupe su drvene, takođe na sklapanje, presvučene najlonom sa reklamom obližnje mlekare. Možete biti usluženi DOMAĆIM jagnjećim i prasećim pečenjem, roštiljem, DOMAĆIM rakijama, “nameštajem“ (špricer, prim.aut.), BG, Jelen, Lav, Nikšićkim i Zaječarskim pivom (znači ispašćeš smešan ako tražiš neki Hajniken, Paulaner, Bavariju…kod nas fenseraja nema!), i nisam video, ali verujem da postoji i neki sok… Dakle, bez ikakvog zapadnjačkog i GMO uticaja!
Ulazim po’šatru, a iz svadbarskih zvučnika trešti čuvena „Gara“, od još čuvenijeg „Goci Benda“: “Garoo, Gaarooo, evo tvoga pjanee…“. Narod po’šatrom u transu! Reko’ bi čovek kad ih vidi, svi su zaposleni, niko nikakvih problema u životu nema! Al’ što da ne, tako i treba! Srbi smo i vazda’ je važila ona naša „Udri brigu na veselje“! Polna struktura gostiju: 92% muškarci, 8% žene.
Zatim kreće “Užičko“ koje zna da traje i po 20 minuta bez prestanka. Ja obožavam užičko, doduše, više da gledam, dok ne naučim malo bolje da igram, ali ovo zna da liči i na stampedo, jer 70% od tih 92% muškaraca ima preko 120 kila žive vage, i zemlja pod njima, bukvalno podrhtava! A da ne pominjem da je po’šatrom „volume max“, jer se preko puta nalazi još jedna šatra, i to od čuvenog Mila Jelića, lokalnog kantautora (ne držite me za reč, ali mislim da mu je Šeki Turković kum, ili pobratim), što dalje implicira – direktni konkurent prvoj šatri. I tako, nebo nad Radoinjom, a i šire, odzvanja od dve šatre koje se nadglašavaju do u ranu zoru!
Primetio sam da za pojedine pesme vlada posebna atmosfera, može se slobodno reći da su to lokalni hitovi ili vašarski „evergrinovi“, ali svaka za posebno starosno doba.
Prva pesma ostavlja najjači utisak najviše na najmlađe posetioce vašara. Kada naiđe refren: “Ja sam seoski delija“, tada grupa seoskih mladića (otprilike od 18 do 25 godina), ali u „air maks“ patikama, „Džek Denijels“ majici i šajkačom sa četničkom kokardom, se penje na astal, razbija flaše i toliko emotivno pevaju tu pesmu (da se setih svojih prvih izlazaka sa društvom, kada negde pred fajront puste „Kad sam bio mlad“ od Riblje Čorbe, pa onako pripiti, namestimo onu zamišljenu, razočaranu, duboko potresenu facu, grleći prvog do sebe “brata napaćenog“, balavim ustima ga ljubeći u obraze i čelo, stežući jedan drugom vratove, kao da su tri rata i logora preživeli zajedno, pa se posle 10 godina našli i zarakijali, a ustvari, niko iz tog društva nije čak ni “ponavljao, pobeg’o od kuće i nije se javljao“… osim što je poneko “sa 15 popušio prvu pljugu“, pa krijući fućkao iza škole i kašljao k’o sipljivo kljuse…), što se kaže autobiografska!
Druga pesma koja ostavlja utisak, ali posebno kod muškaraca, otprilike ranih 30-ih godina, tek oženjenih, koji su, naravno, ženama rekli da su “na putu“ (to je termin koji obično koriste kamiondžije kod nas, bar ovi što su sedeli sa mnom za stolom su tako rekli) je „Vozi me na Pale, preko Ledina“. Ali, u našem kraju, idu naši stihovi, pa onda ide „Vozi me za Priboj, preko Rutoša, tamo živi, tamo živi moja plavuša“. E, tu braća iz bliskog nam Priboja, Banje, Rudog, Varoši, koji su “na putu“ počinju da kite domišljate muzikante crvenim novčanicama. Ono malo devojaka je na stolovima, a sve oči i razjapljena usta su uprte u njih…
U treću listu koja ostavlja najjači utisak na stariju generaciju, takozvane vašarske veterane, spada više pJesama. To su sredovečni ljudi, iskusni u piću i druženju, namrštenih i sumornih čela i radničkih ruku na kojima su ispisane godine rada i muke po njivama i šumama. Oni su došli tu da u miru uživaju u svim blagodetima vašara, što se kaže, da osete merak! Po ceo dan sJede, jedu i piju, po nekoliko ovala sa mezeom i pečenjem se promeni ispred njih, non-stop to i zalivaju i tek negde uveče se malo opuste i kad ih pogodi pJesma ustanu sa klupe, podignu uvis kršne ruke i zapJevaju, a gorštačko namrgođeno lice dobije prijatniji, ponekad i malo detinjasti izgled. Ne trpe nikakve gluposti onih iz prve dve grupe, poštuje se hijerarhija, ako neko pretera, dobije zasluženo.
PJesme na koje oni padaju su „Na kući se odžak puši, na tavanu meso suši, ja sam seljak u srcu i duši“ (izdvojeno iz pJesme „Selo moje lepše od Pariza“), „Sve su moje poljuljane kosti, drvoseča bio u mladosti“, „Dušek mi je ledina, jorgan nebo plavo, i moj je đedo pod jelikom spav’o“ , „Željom moje srce gori, da se vratim Crnoj Gori“, „Vetar duva sa Previje“, „Pastirica“, a oni malo smeliji naruče i „Od rakije nema bolje žene“.
Zeka Vulov
