Odbijanje je samo po sebi neprijatno, ume da bude veoma bolno i razočaravajuće.
Svi smo nekad u životu bili odbijeni i znamo da osećanje koje nastupa nakon odbijenosti nije uopšte prijatno. Kod nekih ljudi može da stvori takav strah i blokadu, koji se generalizuju, proširuju na sve ostale aspekte života. Možemo se plašiti da učinimo prvi korak, na poslu, fakultetu, da uopšte priđemo nekom i pitamo ga nešto.
Strah od odbijanja
Strah od odbijanja je toliko postao rasprostranjen i veliki da zbog istog mnogi muškarci i žene ne prilaze onima koji mogu da im budu potencijalni partneri i tako ukidaju mogućnost da se razvije veza ili prijateljstvo.
Ljudi se sve više zatvaraju u sebe iz straha od odbačenosti, što može dovesti do depresije, potpune otuđenosti i smanjenja radosti i opšteg zadovoljstva. Upravo zato, strah od odbijanja je potrebno neutralisati.
Kako možemo da izvežbamo da se ne plašimo odbačenosti?
Upravo tako što ćemo se češće izlagati situacijama u kojima možemo da budemo odbijeni. Što više budemo odbijeni to ćemo biti svesniji da to nije ništa strašno i da se to svakako preživljava. Ono što je jako bitno jeste osećaj naše vrednosti i samopoštovanja koji su povezani i, u direktnom kontaktu, sa tim da li se nekome sviđamo, da li smo prihvaćeni ili odbijeni.
Uglavnom imamo snažno utisnuto uverenje da ukoliko nas neko odbije ili ne prihvati ili mu se ne dopadamo, da to znači da mi nismo dovoljno vredni kao osobe. Dolazi do pada samopoštovanja i samopouzdanja što vodi ka tome da se zaista i ponašamo tako da se na kraju nekome i ne dopadnemo, jer postanemo stidljivi, zatvoreni, uplašeni i asocijalni
Zato je potrebno da ovo uverenje otkrijemo, budemo svesni istog i shvatimo da to što se nekome nismo dopali ne govori ništa o nama, koliko možda govori o toj osobi ili o samom našem pristupu.
Normalno je da se ne sviđamo svima.
To nije ništa strašno, niti znači da smo mi loše osobe, nespretne ili manje vredne. Suprotno, to znači da smo možda autentični, svoji, drugačiji i kao takvi sviđamo se onima kojima treba da se sviđamo – onima kojima prijamo i koji će verovatno prijati nama.
Ljudima kojima se ne sviđamo nisu nužno loši, niti smo mi loši, to samo znači da se naši karakteri ili temperamenti nisu poklopili u tom trenutku, što ne znaci da je stvar nepromenljiva. Što se više budemo izlagali kontaktima sa ljudima to ćemo biti sigurniji u sebe, veštiji i manje uplašeni od odbijanja.
Ono što je najvažnije jeste da budemo samouvereni i svesni svojih vrednosti koje ne moramo da potvrđujemo kroz druge. Drugi, odnosno njihovo prihvatanje i dopadanje nisu nužno pokazatelji naših vrednosti, talenata, zanimljivosti.
Postoje ljudi koji su okruženi velikim brojem ljudi, ali to ne znači da su oni po nečemu bolji ili vredniji od osobe koja je okružena samo jednom osobom ili je sama.
Kao što je rekao Šopenhauer: ,,Čovek pun duha i u potpunoj se samoći izvanredno zabavlja svojim mislima.“
Važno je da se dopadnemo sebi
Ukoliko smo pametni, talentovani, elokventni, sjajni, sve je to odlično ako se kao takvi dopadamo i drugima, ali je najvažnije da se tako, pre svega, dopadamo sebi. Kada se dopadamo sebi, onda nam nije važno da se po svaku cenu dopadnemo drugima, nije nam potrebno odobravanje, već ga imamo -od sebe.
Svi imamo pregršt divnih misli koje bismo podelili sa drugima, sa kojima možemo da oduševimo druge, sa kojima možemo da iskažemo sebe. Kada oduševimo druge sobom, to je lepo, ali je i prolazno, ljudi se oduševe ali se sve to kad-tad i zaboravi.
Ostajemo onda da mi sami uživamo u svim tim svojim krasnim mislima, informacijama, događajima koji nam se svakodnevno dešavaju i ispunjavaju naš um.
I ako sve nestane, i kad se zaboravi i ako nas napuste oni koje volimo, preostaje nam sve ono što imamo u sebi i što nas tako divno krasi i izdvaja, preostajemo sami sebi.
,,Letenje nastaje kada konačno shvatimo da nas svako može zameniti u svemu, osim u sopstvenoj smrti i sopstvenoj besmrtnosti.”
