„Pa ti opet volontiraš? Gubiš dragoceno vreme i energiju, ne dobijajući ama baš ništa zauzvrat.“
Svako od vas ko je volontirao nesumnjivo je makar jednom čuo reči poput ovih. Da, volontiranje iziskuje vreme, našu potpunu posvećenost, često je zamorno i ne pruža nikakav vid materijalne dobiti. Međutim volontirajući mi ne samo da pomažemo drugima, već i upoznajemo bolje sebe, učimo o međuljudskim odnosima, sklapamo neka nova prijateljstva, razvijamo veštine koje će nam koristiti u svakodnevnici i olakšati izazove sa kojima se budemo susretali u radnom okruženju… Sve to skupa neprocenjivo je, zar ne?
Moje volonterske avanture počele su pre šest godina. Drugarica koja je ranije volontirala na sportskim događajima bila je oduševljena iskustvom koje je stekla i predložila mi je da se prijavim za neku od volonterskih pozicija na letnjoj Univerzijadi, takmičenju koje je 2009. godine u našem glavnom gradu okupilo studente sportiste iz celog sveta. Kao strastveni navijač naših tenisera, na teniskim terenima smeštenim tik uz reku provela sam devet vrelih letnjih dana, skupljajući loptice na mečevima. Na prvi pogled to zaduženje nije delovalo tako privlačno ali ispostavilo se da je iskustvo stečeno na terenu, opekotine koje smo zaradili od sunca, pa čak i greške koje smo pravili nešto što nas je mnogo čemu naučilo što nas i dan danas tera na smeh. Volontirajući na Univerzijadi, stekla sam jednu od najboljih drugarica. Na vreloj šljaci provodile smo po ceo dan. Ozbiljno smo shvatile zaduženja i trudile se da naš tim uvek bude na visini zadatka.
Teniski teren je mesto gde sam naučila koliko je važno komunicirati sa članovima tima i kao kapiten imala prilike ne samo da razvijam veštine koje bi svaki timski igrač trebalo da poseduje, već i liderske. Na Univerzijadi učestvovalo je oko 10 000 volontera. Pojedinačni doprinos svakog od nas omogućio je organizaciju velikog sportskog događaja. Videti da ste deo nečeg velikog i osećaj da ste vi svojim trudom i radom doprineli da se studenti sportisti iz različitih krajeva sveta osete dobrodošlim i da sve protekne kako treba, čini vas ispunjenim i ponosnim. Nakon Univerzijade, usledilo je volontiranje na Davis i Fed kupu. Učestvovanjem na ovakvim događajima, spoznajete koliko je truda i rada potrebno da se organizuje jedan veliki sportski događaj.
Protok informacija, dobra komunikacija između ljudi i pažljiva organizacija su ključne. Volontiranje vam pomaže da steknete socijalne, komunikacione veštine i postanete timski igrač, ali i naučite kako da preuzmete kontrolu onda kada je to potrebno.
U našem narodu ljudi mlade često smatraju lenjima i nespremnim da se uhvate u koštac sa velikim izazovima. Period kada je naša zemlja bila zahvaćena nezapamćenim poplavama izuzetno veliki broj mladih prijavio se za volontiranje u prihvatilištima, na terenu, za punjenje džakova… Par minuta hoda od moje zgrade nalazi se sportska hala do koje su autobusi puni ljudi pristizali na svakih nekoliko minuta. Sa torbom u ruci, blatnjavih nogu i suknje jedna starija žena nekog je dozivala. Ljudi su delovali dezorijentisano, uplašeno i zabrinuto. Moja drugarica „sa šljake“ i ja nismo mogle sedeti skrštenih ruku, pa smo otišle da pomognemo. Počele smo da slažemo i organizujemo garderobu, jer su ljudi stalno pristizali i bilo im je potrebno nešto čisto i suvo da obuku. Uvek smo se trudile da nađemo nešto lepo, što će im pristajati i izmamiti osmeh na lice. Osećaj da ste pomogli nekome da se oseća barem malo bolje u trenucima kada mu je teško je neprocenjivo. Lepa reč nikada nije na odmet. Mali znak razumevanja i pažnje nekome može ulepšati čitav dan. Tog dana smo na nogama bile od podneva do kasne večeri. Kada radite nešto, niste baš svesni šta se oko vas dešava. A onda kada odete kući i krenete da sabirate utiske, drago vam je da ste mogli makar malo da doprinesete i pomognete.
Naše malo nekome mnogo znači
Ono u čemu ja pronalazim sebe u volonterskom svetu jeste rad sa ljudima. Kao student na razmeni, devet meseci provela sam u američkom gradiću u srcu Ilinoisa gde sam svakoga petka volontirala u školi za mlade sa smetnjama u razvoju. Prvi dan igrali smo košarku. Brendon, momak koji je bio u kolicima želeo je da šutira na koš. Njegovi pokreti su bili veoma ograničeni i teško je izgovarao reči. Ipak, nije odustajao. Bezbroj puta sam mu dodavala loptu i zajedno sa njegovim drugovima bodrila. Pomislila sam kako bi mnogi od mojih poznanika odustali posle par neuspeha, ne samo u košarci već u bilo čemu. On nije posustajao. Aktivnosti su bile raznovrsne – zajedno smo đuskali, pravili kolače, dubili bundeve za Noć veštica… Od njih sam naučila mnogo. Način na koji se ophode jedni prema drugima i kako podstiču i ohrabruju svoje drugove i iskreno se raduju uspesima, nešto su što vas tera da se zamislite. Mi smo često jako škrti na rečima i komplimentima. Provodeći vreme sa decom i mladima sa smetnjama u razvoju možete naučiti mnogo o svetu oko vas i iskrenom prijateljstvu.
Volontirajući ne samo da pomažemo drugima, već i učimo o međuljudskim odnosima, razvijamo saosećajnost, počinjemo da posmatramo svet iz drugačije perspektive, bolje upoznajemo sebe. Ne sumnjam da svako može pronaći neku priliku za volontiranje u skladu sa svojim interesovanjima i mogućnostima. Možete pomoći svojoj lokalnoj zajednici, obići volonterske kampove širom naše zemlje, ali i otići u inostranstvo te pored volonterskog steći i internacionalno iskustvo i naučiti više o kulturi nekih dalekih zemalja i naroda. Mogućnosti su brojne, a na vama je samo da istražite, upustite se u avanturu i počnete da gradite svoje volontersko iskustvo.
